Bitka za Beograd
Dok jedni misle da je glavna politička tema u Srbiji otvaranje novih poglavlja i i proces pridruživanja evropskoj Uniji, drugi drže da je to večni i neprolazni političko-metafizički boj za Kosovo. Polazeći od aksioma o ekonomiji kao osnovi svake realpolitike, oni koji bi želeli da simuliraju realiste, te da utehu pronađu u fantazmu čvrstog stajanja na zemlji, veruju pak da je središte domaćih političkih zbivanja u reformama, privatizaciji posmrtnih ostataka javnog sektora i usvajanju
budžeta za 2018. godinu. Verovatno da ima i zanesenjaka i lakovernih koji ne sumnjaju da su borba protiv korupcije, protiv nepravde, neprava i sveopšte galopirajuće bede, permanentni prioriteti državne politike.
Bez strogog povlađivanja poetičkim zahtevima figure zvane slovenska antiteza, ovde bi se, umesto pojedinačnih opovrgavanja svakog od navedenih mnenja, samo sumarno moglo reći da su sva navedena pitanja, uzeta načelno, izvan konteksta prilika i trenutka, nesumnjivo važna, ali je ipak sasvim druga problematika strogi centar političke pažnje u Srbiji i tačka kroz koju se prelamaju i projektutju sve druge teme, pa i ove važnije. Apsolutno najvažnija, dominantna preokupacija vlasti, ali i
opozicije, tema svih tema, u odnosu na koju se jedino ispravno čitaju političke poruke i simptomi trenutka, tema koja je poslednji razlog naprasnih komunalnih investicija i osnov selekcije vesti glavnog informativnog toka, isključivi povod partnerstvima i sukobima, spinovima, kolebanjima i pregrupisavanjima jesu: neposredno predstojeći, redovni izbori za Skupštinu grada Beograda.
Na prvo slušanje ova bi se teza mogla odbaciti kao neosnovana, čak karikaturalna i diletantska. Jeste Beograd najveći srpski grad, jeste i izuzetna lokalna samouprava sa statusom prestonice, ali zar nije predimenzionirano shvaćen, čak i taj grad nad gradovima, kada se iznese ocena da je pitanje skupštinske većine i gradonačelnika Beograda pitanje svih pitanja u državi? Nije predimenzionirano, jer ovoga puta i nije po sredi Beograd neposredno, nego kapitalna simbolička vrednost u
današnjoj Srbiji, tačka sinteze svih tokova, od informativnih do finansijskih, figura krupnija od Beograda, pa čak i od države, sam Aleksandar Vučić. Prema svemu što se može videti i naslutiti, kada bi danas bili lokalni izbori u Beogradu, Aleksandar Vučić bi bio poražen, dakako simbolički, i SNS bi izgubio Beograd.
U simboličkoj ravni, u tom miksu spina, marketinga i realne moći, poraz SNSa u Beogradu bio bi i poraz Aleksandra Vučića lično. U propagandnoj shemi njegove sveprisutnosti i aktuelnoj ideologiji njegovog samodržačkog svevlašća, taj bi gubitak glavnog grada bio ravan nastanku kosmičke crne rupe u sred suverene imperije, koja ne zna za gubitke i ne toleriše ih, još od 2012. godine. To bi bio nesumnjivi znak početka kraja vladavine SNSa i Aleksandra Vučića, znak slabosti i klonuća koji bi
o skorom padu nedvosmisleno svedočio: i gradu i zemlji i svetu. Ne samo svedočio, nego verovatno i ubrzao predstojeći tresak, nagoveštavajući ga kroz karakterističan huk koji stvara strmoglavo strovaljivanje kad samo jednom počne, kao neizmenjivi i uvek isti svršetak svega što se bezobzirno uznosilo preko ljudske mere i svojih granica.
Kad sultan govori
Ova ocena ne znači, međutim, da se tokovi političkog života u Srbiji približavaju toj važnoj tački koja ima tek da dođe u martu 2018. godine, za kada su izbori odgođeni. Naprotiv, sve što se poslednjih meseci već dešava u ovdašnjoj politici uveliko je zahvaćeno gravitacionim poljem ove središnje, armagedonske tačke. U martu je dan kada se održavaju izbori za Skupštinu grada Beograda, a bitka za Beograd u punom je jeku. Sve raspoložive snage, materijalni i moralni resursi, uvlače se u
ovu bitku čije je vojište totalitet javnog, a sve više i privatnog života u celoj Srbiji. To je upravo ono što ovoj formalno marginalnoj političkoj utakmici, izborima lokalnog nivoa i karaktera, daje taj dominantni položaj i značaj, izmeštajući plan konfrontacije iz područja realnog i institucionalnog u simbolički prostor. Ne zna se ni koliko će izbornih lista biti, u koliko će kolona ići ''vlast'', a u koliko opozicija, ne zna se ni ko će biti neformalni kandidati za gradonačelnika ni
ko će ih sve imati, ali se, zapravo, već sve unapred zna: to će biti još jedni izbori, kao i toliki u nizu poslednjih godina, na kojima će se građani izjašnjavati za i protiv Vučića.
Zato su oni za njega biti ili ne biti; zbog toga su za demokratsku alternativu prva ozbiljna prilika posle 2012. godine. Samo zato što je sa tolikim autokratskim uporstvom gradio kult sopstvene ličnosti i moći, ne obazirući se ni na institucije i pravni poredak države, a kamoli na politički ferplej, Vučić sada više ne može, sve kada bi i hteo, da se izmakne i kao predsednik Republike komforno prepusti Beograđanima i beogradskim odborima političkih partija da u slobodnom nadmetanju
spontano reše to lokalno pitanje, usko prestoničkog značaja. Davno je prošlo vreme kada je tom mudrošću još i mogao da se samoograničava i štiti, razume se, s pretpostavkom da je mudrosti imao. Međutim, on se toliko utrpavao u svaku priliku i nepriliku, u poplave i mećave, u fudbalske klubove i gerontološke centre, baš jednako revnosno kao i u kasarne i koordinaciona tela sektora bezbednosti, toliko težio da svojim životom i priključenijima popuni svaki termin svakog masovnog medija u Srbiji,
da je uspeo da se nametne kao krajnja i odlučujuća referenca svakog simboličkog gesta, svakog govora i sveg smisla Srbije i srpskog jezika. Ušao je u pismene sastave osnovaca, u pozdrave i pohvale olimpijaca, u viralne sadržaje sa društvenih mreža, baš kao i u zlokobni muk sve praznine i svih nedostataka realnog života i analognog sveta svakodnevice. Kako kaže Alen Grorišar u ''Strukturi saraja'', toj anatomiji sistema orijentalne despotije: '' i kada lišće pada to sultan govori''. Sve
je u Srbiji za i protiv Vučića, u direktnoj vezi sa njim i u odnosu na njega. I kada sudija svira penal ili kada ga ne svira, i kada plata raste i kada ne leže, sve je to zbog Vučića.
Jedno istraživanje pokazuje da su građani Srbije masovno nezadovoljni ažurnošću administracije, ljubaznošću službenika, cenama njihovih usluga, redovima ispred šaltera, brojem dokumenata koje moraju da pribavljaju za redovne aktivnosti, ali ipak, na pitanje ''Da li ste zadovoljni radom javne uprave u Srbiji?'' 80% građana odgovara potvrdno!? Šalter je šalter, ali sve iza i iznad je Vučić. Ne postoji minimum verovatnoće niti moguća teorija da beogradski izbori budu bilo šta drugo nego
referendum za i protiv Vučića.
On koji se uspeo do vrhova prirode i nadnebesnih sfera, za kojeg u pozdravima kažu da je ''najpopularniji političar na svetu'', i da većeg nije bilo ''u istoriji srpske državnosti'', što još ni za čestitog i svetog kneza Lazara nije konstatovano, mogao bi karijeru da okonča kao propali predsednik opštine: porazom na beogradskim izborima. Da li je to moguće?
Da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora?
Da političko raspoloženje Beograđana i nije baš na Vučićevoj strani ukazivali su rezultati predsedničkih izbora, povremeni izveštaji relevantnih istraživanja mnenja, kao i neposredno iskustvo političkog rada opozicije na terenu. Definitivna potvrda stigla je ipak od samog režima, koji se, uprkos očekivanjima zimskih beogradskih izbora, opredelio za mart mesec kao krajnji zakonski rok za odrađivanje ove obaveze. To je praktično značilo odlaganje izbora i implicitno priznanje da SNSu
treba još vremena. To sledstveno može značiti samo jednu stvar: da je nespreman, tačnije, da mu trenutno raspoloženje birača ne ide u prilog.
Naravno, u sistemima manipulacije demokratskom formom, kao što je naš, u kojima politička kultura ima ogroman prostor za napredovanje i približavanje standardima razvijenih demokratija, dugačak je put od većinske volje građana do njihove zvanične i proceduralno zavojite izborne pobede. Uostalom, na osnovu izbornih rezultata Vučić i SNS imaju apsolutnu vlast u državi u kojoj je tri puta više onih koji ne glasaju za njih nego onih koji ih podržavaju. Tako je, sasvim očekivano, kao prvu
meru manipulisanja ishodom beogradskih izbora, režim otvorio mogućnost još jednih vanrednih parlamentarnih izbora koji bi bili održani istovremeno sa izborima u glavnom gradu. To je provereni način centralne vlasti da utiče na glasanje o sudbini samouprave, što je, međutim, u ovom kontekstu značilo samo dodatnu potvrdu da se SNS ozbiljno pribojava raspoloženja Beograđana i da na beogradske izbore ne sme da izađe bez kompletnog arsenala podrške sa državnog, pa čak i međunarodnog nivoa. Ali ako
je najava mogućnosti vanrednih parlamentarnih izbora samo potvrdila demokratskoj opoziciji da na lokalnim izborima u prestonici nije bez šansi, onda je odsustvo konačne odluke po tom pitanju siguran znak i dokaz ne tek šansi, nego prevlasti opozicije u bazičnoj volji Beograđana. Šta to znači?
To znači da Vučić još nije odlučio hoće li biti vanrednih parlamentarnih izbora ili ih neće biti. Ne tek zato što mu to ne dozvoljavaju inostrani mentori, niti što bi bio državnički odgovoran i nespreman da i najkrupniju kartu, kao što je promena Ustava Republike, baci na talon bitke za Beograd, već zato što ne želi da rizikuje sigurno i već osvojeno, te da od zla, koje mu preti, napravi još i gore. Jer to je kao pitanje razlike električnih potencijala. Siguran u stepen ostvarene
kontrole nad životom i postupanjem provincije, on kroz nacionalnu kampanju može spokojno da doliva nedostajuću energiju u Beograd. Taman koliko mu nedostaje da definitivno pretegne i prestonički tas na svoju stranu. Međutim, ako on u Beogradu stoji ne tek manje sjajno, nego jako loše, mogao bi proizvesti sasvim suprotan efekat: da struja poteče u suprotnom smeru, da mu poraz na beogradskim izborima pokvari parlamentarni rezultat, da izgubi ili ugrozi prevlast koju već ima u Narodnoj skupštini
Republike Srbije. Tek, taktiziranje sa konačnom odlukom i jasnim stavom po pitanju mogućih vanrednih parlamentarnih izbora postalo je jasan simptom slabosti. Demokratska opozicija je tu slabost umela da dijagnostifikuje: Beograd je slaba tačka režima, tu mora i jedino tu može da se podiže pritisak i vrši odlučujući proboj.
Beograd je srce Srbije
Zaista, demokratska alternativa se nije upecala na mamac parlamentarnih izbora koji i sa manje učinka daju više političke i finansijske moći partijama. Oni su Vučiću poručili: čekamo te u Beogradu! Svi sporazumi i nesporazumi, dogovori i razvrstavanja na tom krilu, kojih prirodno mora biti, tiču se isključivo i samo nastupa na beogradskim izborima. Svojim zrelim ulaskom u tvrdu i neosvetljenu bitku za Beograd demokratska opozicija je potvrdila i svoj politički kapacitet i svoju
demokratsku verodostojnost: nisu joj u fokusu sopstveni partijski interesi, niti implicitni sistemski dil i podela moći sa režimom. Ona smera politički napad na režim i stvaranje alternative za Srbiju.
Beograd je pak, kao grad napola devastiran nekompetentnom i pohlepnom naprednjačkom upravom, grad doveden na ivicu održivosti svog urbanog mentaliteta, uspeo da podigne glavu i donese odluku da preuzima ulogu i odgovornost pijemonta. Ne na planu unutarnje raspodele moći već pred budućnošću društva. Ranjeni Beograd se uspravlja protiv devastacije i preuzima zastupanje otvorenog sveta i demokratske kulture u Srbiji. U taj su posao otvorenog srca ušli sami Beograđani, kao sugrađani, kao
savremenici, a među njima i desetine, stotine onih koje grubo zovemo: najbolje što ova zemlja ima.
Režim je ovim prestravljen i povučen je u dramatično presabiranje. Vidimo konstantne napade na Sašu Jankovića i Pokret slobodnih građana, na ''Ne davimo Beograd'',na Demokratsku stranku, na Vuka Jeremića, na Dragana Đilasa, na njihove partnere i saradnike. Žestoki spinovi pune tabloide, lažne vesti bez demantija, pretnje sa fantomskih profila, otvorene laži nosilaca najviših državnih funkcija u cilju diskreditacije, pometnje, skretanja pažnje. Ono što je najopasnije, vidimo i prve
razbojničke činove nasilja čiju je političku pozadinu nemoguće zabašuriti, kao na primeru provale u stan predsednice opštinskog odbora Nove stranke u Pećincima. Ozbiljno je pitanje: dokle je režim spreman da ide u bici za Beograd? Da li je skidanje fantomki izgledno i može li se izbeći suočavanje sa nekamufliranim i otvorenim kriminalnim i nasilničkim identitetom režima?
Stručnjaci upozoravaju da je veoma teško zamisliti miran i demokratski pad SNS. Da bi se to ipak dogodilo potrebna je ogromna solidarnost velikog broja ljudi. Zaista, mnogi se plaše. Ne samo u unutrašnjosti Srbije, za koju možemo reći da je paralizovana strahom, nego i u osvetljenom Beogradu. Zašto su pojedinci napustili tako nejasno, iracionalno, s neuverljivim argumentima, Pokret slobodnih građana? Strah ima mnogo lca. Ali mnogo je više onih koji pristupaju i sve je više rešenih da ne
uzmiču. Jer valja razumeti da SNS nije politička partija i da ona nema nikakav unutrašnji politički život niti ideologiju. To je obično ''poslovno'' udruživanje, okupljanje oko komada, mrva i mrvica sa trpeze moćnih. Kada se građani masovno budu okupili na ulicama, birači i članovi SNSa biće među njima. To neće moći samo eksponirana TV lica. Ali odlučujuće je prethodno okupljanje Srbije oko građana i duše Beograda.
Režimu može pasti na pamet i da zaigra na kartu konfrontacije Srbije i Beograda. To su isti oni ljudi iz devedesetih i iluzorno bi bilo pretpostaviti da bi ih nešto ograničavalo u odbrani svoga plena i svojih privilegija. Ono što bi tada bilo neoprostiv previd jeste neuvažavanje središnje činjenice bitke za Beograd: sve što je Srbija stvarala u svojoj modernoj istoriji, sva njena kulturna, slobodarska, građanska i državno-pravna tradicija, to je danas Beograd. U zamrloj zemlji muka i
odustajanja, još samo Beograđani masovno zastupaju i brane dostojanstvo i onaj identitet Srbije koji bi joj možda i mogao garantovati budućnost i perspektivu.