Unutrašnji dijalog sa spoljašnje strane kosovskog zida (2)
Poziv predsednika Republike Srbije na sveobuhvatni unutrašnji dijalog o Kosovu, neformalno upućen svim činiocima javnog i političkog života u zemlji, ma kako mogao izgledati nekome sa strane, u krugu aktera i poznavalaca domaće političke komunikacije i prakse, u kojem se svi prepoznaju i u starom odelu i po mirisu, ne može biti shvaćen drugačije nego kao farsa: još jedna Vučićeva sudbinski zlokobna propagandna smejurija. Za to postoji mnogo razloga, a ova tri bi mogla biti sasvim dovoljna.
Tragika najavljene farse
Prvo: Biti Vučić, to po definiciji znači biti izvan svakog dijaloga, jer dijalog sa Vučićem predstavlja contradictio in adjecto, jednu fizičku i metafizičku nemogućnost. Celu svoju petogodišnju vladavinu on i Srpska napredna stranka zasnovali su na suzbijanju, onemogućavanju i ućutkivanju bilo kakvog dijaloga u društvu. U krugu njegovog udruženog koalicionog poduhvata dijalog više nije moguć jer je postao suvišan: svi od Dačića i LJajića do Vulina i Krkobabića imaju još samo
jedno, usaglašeno i nepogrešivo mišljenje – NJegovo. Kakvog dijaloga bi tu moglo biti?
Izvan toga kruga nalazi se, prema zvaničnim stavovima njegovog režima i predsednika lično, ološ: soroševci, strani plaćenici, kriminalci i neprijatelji naroda i države. Teško je poverovati da se čak i naprednjački predsednik prepoznaje u krugu tako deklasiranih sagovornika.
Za svaku empirijsku civilizacijsku tekovinu postoji skup prethodnih uslova koji je čine mogućom. Da bi čovek pevao najpre mora moći da diše; da bi budući naraštaj kompetentno preuzeo poslove od svojih prethodnika mora da postoji mesto gde se vrši međugeneracijski transfer znanja, dakle, škola. Takav civilizacijski minimum pretpostavki za dijalog u društvu podrazumeva sve ono što su naprednjaci ukinuli, pogazili i zabranili: pluralizam, slobodnu javnost, pravo na različitost i,
naročito, univerzalni obavezujući vrednosni kriterijum usaglašavanja koji priznaje svako i iznad kojeg nije nijedan od činilaca celine.
Vučićev poziv na dijalog je besmislen i ciničan jer je upravo njegova vladavina potisnula društvo u regresiju ispod minimuma pretpostavki za bilo kakav dijalog u društvu.
Drugo: Svega ovog ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju! Kosovo je u međunarodnoj politici sinonim za ovdašnju politiku i političare iz 90ih koji su se pokazali nesposobnim da probleme rešavaju dijalogom. Čak za kulturu nesklonosti i prezira prema takvom rešenju. Da je ovde bilo volje i spremnosti za unutrašnji dijalog o Kosovu, kosovskog problema, barem u ovim razmerama, ne bi ni bilo.
Umesto dijaloga, ovde je forsirana populistička politika nacionalne mobilizacje, nepopustljivosti i isključivosti , kao i diskvalifikujućeg etiketiranja, difamiranja i satanizacije svakog pokušaja preispitivanja svrsishodnosti takve politike. To je zvanično bila tabu tema, s onu stranu nacionalne ''crvene linije'', čista kao suza i jasna kao dan, o kojoj nema šta da se pretresa i inači. Neodstupanje ''ni za pedalj'' s takvog kursa koštalo je Srbiju ljudskih života, ugleda u svetu,
izolacije, mesta u Organizaciji UN, međunarodne vojne intervencije... Dakako, i samog Kosova, ali je ovaj deo Srbije nekako potisnut u drugi plan pred međunarodnim značajem kosovskog pitanja kao problema.
Svako ko bi pokušao da makar signalizira kako je sa dokazivanjem teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta stvar otišla predaleko, te kako bi loptu valjalo spustiti na zemlju i okrenuti se realnom životu, konkretnim problemima ljudi na Kosovu, izlagao se riziku barem medijskog linča i političke diskvalifikacije. Tih 90ih u političkom govoru o Kosovu bile su zabranjene odrednice kao realnost, političke slobode, ljudska i građanska prava, a svako ko ih je koristio bio je
nacionalno sumnjiv, etiketiran kao izdajnik, strani plaćenik, saradnik separatista, državni neprijatelj, u najboljem slučaju peder.
U toj diskvalifikaciji sagovornika i obesmišljavanju svake mogućnosti dijaloga naročito su se isticali radikalni nacionalisti među kojima je jednu od najznačajnijih figura predstavljao upravo današnji predsednik Republike Srbije. Poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu koji sa četvrt veka zakašnjenja dolazi od Aleksandra Vučića mogao bi da bude relativno ozbiljno shvaćen, ili barem bez karikaturalnih konotacija, isključivo i jedino kao kraj podužeg ispovednog pokajničkog pisma u kojem
uviđa sve svoje greške, moli naciju za oproštaj i objavljuje samolustrirajuće povlačanje sa svih funkcija i iz javnog života.
Sadržaj briselske agende
Treće: Svršenom poslu mane nema. Dijalog o Kosovu je uglavnom završen, i to na veoma merodavnom međunarodnom nivou, uz učešće i saglasnost upravo današnjeg političkog vođstva Srbije. Dačić i Vučić su jedini akteri političkog života u Srbiji koji nemaju više nikakvu slobodu za širenje vidika o Kosovu niti potrebu za dijalogom na tu temu. Na tu temu oni imaju taksativno definisane zadatke i međunarodno preuzete obaveze. Ta činjenica je polazna tačka za razumevanje svih političkih
kombinatorika i izbornih ishoda u Srbiji, pa i mnogih marginalija, poput ovog poziva na unutrašnji dijalog. Ona objašnjava zašto naprednjaci i socijalisti ne mogu jedni bez drugih , kao i nijedna naprednjačka vlada bez Dačića, i zašto bi svaka unutrašnja promena politika ili vođstva u tim partijama naišla na veoma ozbiljne probleme, kao i sa kim.
Briselska perspektiva se konsolidovala kao dominantan pogled na političke prilike u Srbiji, a iz briselske perspektive, Srbija to su njeni potpisnici: Vučić i Dačić. I ako bi neko pomislio da oni sad imaju nekakav problem sa ovdašnjim neprihvatanjem ili neshvatanjem vrednosti, perspektiva i rešenja koja su potpisali, pa im zato treba dijalog, za nekakvu naknadnu podelu odgovornosti, onda taj hipotetički Neko baš i ne može da se pohvali razumevanjem međunarodne pozicije i politike
Srbije.
Primer za to su konzervativni desničari u srpskoj javnosti koji ih permanentno optužuju da nedovoljno eksplicitno tumače, ili čak kriju, sadržaj briselske agende. Sanćim, kada bi oni samo rekli na šta su sve tamo pristali, pa ovde bi se digla uka i buka, ustala bi kuka i motika, izgubili bi podršku i svojega članstva... Tandara broć!
Ono, nije da se baš razmeću sa odredbama briselskih sporazuma, a naročito organizovano i strateški dosledno skrivaju kulturu, diskurs, vrednosni horizont i sliku sveta iz kojih te odredbe prirodno i konsekventno slede. Međutim, to ne čine zato što se plaše reakcije javnosti ili, daleko bilo, što se nečeg stide. Oni to kriju kao što provincijski stručnjaci skrivaju literaturu iz koje crpu svoje prednosti u struci, kao što domaćica ne da svoj omiljeni recept komšinicama. Rečju, oni to
kriju od javnosti i političke konkurencije kao svoju odlučujuću prednost. Što je ovdašnja javna scena neobaveštenija, što se snažnije protivi briselskoj projekciji, što je više aktera koji se zaklinju u svetu srpsku zemlju i prizivaju majku Rusiju, to oni u očima Brisela ispadaju ne samo više prihvatljivi i poželjni, nego čak nezamenjivi. U tome je sva zamisao sa unutrašnjim dijalogom o Kosovu. Takav dijalog, iz perspektive predsednika Republike Srbije, može da ima smisla samo ako treba da
pokaže svu konzervativnost i unutrašnju nespremnost Srbije za rešenje Kosovskog problema.
Malo prenaglašeno rečeno, predsednik želi svoj narod da predstavi kao troglodite i neandertalce da bi Evropi preporučio sebe, kao malo tvrđe i razumljivo netolerantnije, ali jedino moguće prihvatljivo rešenje. Naročito mu je važno da u Srbiji Kosovo živi kao problem i nakon međunarodnog rešenja, e da bi i njegova lična politička karijera imala i svoj pokosovski ciklus.
Ako bi se kakva simulacija dijaloga i upriličila, a dijalog je u Srbiji moguć još samo kao simulacija, nema sumnje da bi se u njegovim odjecima i medijskim prezentacijama kao dominantna opozicija prikazali svi desničarski, nacionalistički, rusofilski i antievropski elementi. Konzervativna kultura 90ih u Srbiji je uslov praktičnog održanja režima kojem se deklarativno protivi, pa je i za njeno održanje režim direktno zainteresovan. Tim pre što joj, izuzev po oficijelnoj politici, po
svemu drugom generički i simbolički pripada.
Ka kosovskom zidu
Tako se Vučić lokalnim činiocima predstavio i nametnuo kao političar sposoban da manipuliše briselskom perspektivom i uticajem EU u Srbiji. Da se tamo proda za bezrezervnog evropejca i modernizatora, a da kao svoju ljutu opoziciju i jedinu alternativu, koja mu tobož diše za vratom i ugrožava evropsku perspektivu, prikaže upravo sopstveni milje, svoju ideološku rođenu braću. Ne treba mnogo pameti da bi se izračunalo kako su između tog čekića i nakovnja od istog materijala, u sendviču veštački
polarizovanih strana jedne iste supstance, kao autentični gubitnik i žrtva ostale upravo evropske snage i stvarni društveni elementi modernizacije Srbije.
Potrebno je napraviti još samo jedan razuman korak u zaključivanju pa uvideti da je evropsku Srbiju niz vodu pustila upravo EU. Ne zato što bi briselska administracija bila razočarana sposobnostima i vrednostima ovdašnjih demokratskih snaga, ili što su ove nešto pogrešile, a još manje zato što bi Vučić bio sposoban da joj proda rog za sveću. EU je odustala od evropeizacije Srbije iz sopstvenih razloga. To je učinila pod pritiskom unutrašnjih problema (bliskoistočna seoba naraoda u EU,
Bregzit, konstantni unutrašnji otpor daljem proširenju...) i spoljnopolitičkih zaokreta u politici svetskog regiona broj jedan.
Evropska perspektiva Srbije je, očigledno, jedan od perifernih ciljeva EU, pa samim tim i jedan od balasta kojeg se najpre oslobađa u periodu iskušenja. To naprosto znači da u ovom trenutku evropeizacija Srbije nije tema i da je stvarni proces njene evropske integracije zamrznut i odložen na neodređeni rok. Doduše, on zvanično kontinuirano teče, ali samo kao permanentna mastiljarsko-birokratska formalna procedura i kao obavezujući frazeološki rečitativ dnevne politike. Tek koliko je
dovoljno za rutinsku kontrolu i elementarni nadzor svoga dvorišta, e da ovdašnjoj političkoj eliti baš sasvim ne otupe refleksi. Suštinski, evropskih reformi društva i političkog sistema u Srbiji neće biti, do daljnjeg.
Ovo samo pokazuje koliko Srbija suštinski zavisi od evropskih zbivanja i kako krize i problemi Evrope najdublje i najteže pogađaju upravo njenu periferiju. Zahvaljujući tome u Srbiji je ponovo nastupio idilični period iz vlažnih snova nacionalnih moćnika, nova epoha za njihovu jedinu neiskorenjivu transgeneracijsku lokalnu utopiju: da Srbiju uvedu u budžak u kojem će despasito, natenane i bez štrecanja da šišaju svoje ovce i čerupaju svoju pilad kako im se digne volja. One koji tako
vide nacionalnu istoriju zovemo levičari.
Desničari te periode proglašavaju zlatnim dobima nacionalne suverenosti. Kako god videli i vrednovali, iz moderne istorije smo naučili da ograničenja takvoj samovolji nacionalne elite dolaze samo stranim mešanjem, samo ponekad i uvek sa zapada.
Takođe smo naučili i da postoje samo dva neodložna uslova pod kojima će se zapad odlučnije i dublje umešati u balkanski glib i ovdašnje odnose moći: ratni konflikt (koji je ovde po definiciji međuetnički i po pravilu tek kad poodmakne) i iole ozbiljniji nastup Rusije iliti makar pomisao ovdašnje elite kako bi samoinicijativno mogla da je uvede u ovaj prostor.
Videćemo koliko će dugo Vučić umeti da se čuva od ovih iskušenja, ka kojima ga logika autokratije neumitno vodi. Značajnije je pitanje, međutim, da li je evropska Srbija i njen unutrašnji demokratski potencijal sposoban da i sam nešto nauči i izvede praktične konkluzije koje nas neće gurati u začarani palanački krug večnog vraćanja istog.
To se pre svega svodi na pitanje ima li srpska politička demokratska alternativa smelosti da se ne sklanja od izvora pretnji nego da hrabro nastupi ka kosovskom zidu. Da ga najpre obelodani, učini vidljivim, a zatim istumači, demistifikuje i sruši. Kao snaga koja s pravom pretenduje na novi početak i buduće vođstvo u evropskoj Srbiji ona bi morala pre svega da usvoji dva načela. Najpre, da odustajanje EU od Srbije na neodređeni rok nipošto nije dovoljan razlog da evropska Srbija odustane od
sebe same, od svog petooktobarskog nasleđa i od evropeizacije Srbije.
Naprotiv, biti domaći politički oslonac srpskom društvu u civilizacijskom napredovanju nije znak inferiornosti nego prednosti za ovaj politički blok i Srbiju u celini. U nekom sutrašnjem povratku interesovanja za Srbiju, EU bi imala samopotvrđenog partnera, kojem se više ne mogu deliti lekcije, a zahvaljujući kojem evropeizacija Srbije više ne bi mogla da se docira kao identitetska hirurgija. Zatim drugo, u nastupu, obraćanjima i konceptualizaciji sopstvenog političkog delovanja,
politička alternativa u Srbiji nipošto ne bi smela da ulazi u dijalog s naprednjacima, niti da sopstveno delovanje tumači iz okvira koji oni medijski suvereno nameću.
Preokviravanje političkog prostora i tema nije samo verbalni, propagandni zadatak, nego i izbor prioriteta koji nedvosmisleno svedoči o drugačijem vrednosnom horizontu, o drugoj politici i kulturi koji naprednjake i njihov mejn strim ostavlja u ravni virtuelne stvarnosti budžaka.
Kosovo je prva prava prilika da se nedvosmisleno pokaže da to nije tema u kojoj se EU bavi Srbijom niti se tim problemom bavi zbog Srbije. Srbija je u toj temi neizbežan kolateralni partner. Cilj i razlog za EU je Kosovo, ono je subjekat u centru pažnje, a Srbija je periferija, samo jedan od činilaca problema koji je veoma složen. Srbija stoji sa spoljašnje strane sveta dokle god u unutrašnjem dijalogiziranju (unutrašnji dijalog je, gle čuda, samo metafora za složeniji monolog) čuči iza
zida kojim se odvojila od Kosova u sopstveni budžak. Ali ne zato što ju je tu smestila EU nego zato što je upravo to idealna pozicija za njenu elitu stasalu u divoti 90ih.
Tih 90ih u političkom govoru o Kosovu bile su zabranjene odrednice kao realnost, političke slobode, ljudska i građanska prava, a svako ko ih je koristio bio je nacionalno sumnjiv, etiketiran kao izdajnik, strani plaćenik, saradnik separatista, državni neprijatelj, u najboljem slučaju peder.
Što je ovdašnja javna scena neobaveštenija, što se snažnije protivi briselskoj projekciji, što je više aktera koji se zaklinju u svetu srpsku zemlju i prizivaju majku Rusiju, to oni u očima Brisela ispadaju ne samo više prihvatljivi i poželjni, nego čak nezamenjivi. U tome je sva zamisao sa unutrašnjim dijalogom o Kosovu.
Kosovo je prva prava prilika da se nedvosmisleno pokaže da to nije tema u kojoj se EU bavi Srbijom niti se tim problemom bavi zbog Srbije. Srbija je u toj temi neizbežan kolateralni partner. Cilj i razlog za EU je Kosovo, ono je subjekat u centru pažnje, a Srbija je periferija, samo jedan od činilaca problema koji je veoma složen.