Šta dobijaju oni koji prespavaju 26. april
Opozicione partije uzele su Kragujevac za mesto zvaničnog starta kampanje za bojkot izbora. Čule su se već poznate „teze” o izbornoj apstinenciji, međutim više je pitanja o kojima su građani – birači u nedoumici – šta, na primer, znači glasati za lokalnu listu, a „poništiti” republičku, kada izbori imaju legalitet, a nemaju legitimitet i naročito – šta posle bojkota
Često su u našoj novijoj istoriji razne političke kampanje i protesti kretali iz Kragujevca. Tako je bilo naročito devedesetih godina prošlog veka, u vreme diktature Slobodana Miloševića, kada su tada najjače opozicione stranke, nekada udružene, nekada same, za start demonstracija protiv režima određivale upravo ovaj grad. To su podjednako činili Vuk Drašković i Zoran Đinđić.
Govorilo se da je Kragujevac kao „srce” ne samo Šumadije, već i cele Srbije, najprecizniji barometar narodnog raspoloženja, da antirežimski ljudi ovde umeju da naprave dobar ambijent i dovoljno podignu temperaturu za dalje proteste širom zemlje. Uz to, činjenica je da su iz Kragujevca i Šumadije kretale mnoge bune i ustanci za oslobođenje zemlje, naročito u 19. i 20. veku.
Ovaj poslednji argument naveden je i kao glavni za odluku da protestom u Kragujevcu opozicija koja je rešila da bojkotuje naredne izbore započne svoju kampanju koju je nazvala „Za slobodne izbore u Srbiji”. Skup je održan prošle srede na Đačkom trgu ispred Prve gimnazije, a građanima su se obratili vodeći ljudi svih stranaka i pokreta koji ne žele da učestvuju na, kako kažu, lažnim izborima.
Uzgred, prvobitna zamisao bojkotaša bila je da se skup održi u velikoj sali Skupštine grada, ali im je otuda rečeno da je sala zauzeta. Slično kao što su Đoletu Balaševiću „objasnili” kako ne može da drži koncert u niškom „Čairu”. Ispostavilo se, međutim, da je u terminu održavanja protesta ispred Gimnazije sala bila prazna i slobodna. Ništa novo za naprednjački stil lagarija.
Na trgu se okupilo, po slobodnim procenama, oko hiljadu i po Kragujevčana, što svakako nije prava mera raspoloženja građana. Mnogima je jasno šta im je činiti i bez novih slušanja opozicionih lidera, drugi su zasićeni i umorni od uličnih protesta, treći čekaju podrobnije odgovore na pitanja – šta posle bojkota, kojim metodama borbe se mogu izdejstvovati regularniji uslovi za neke buduće izbore, kada se to može desiti itd?
Kontraefekat „belih listića”
Iz nastupa stranačkih prvaka na početku kampanje za bojkot izbora mogla se čuti apsolutna saglasnost svih bar u nekoliko stvari: prvo, bojkot mora biti totalni, na svim nivoima, dakle i za lokalne, i pokrajinske, i parlamentarne izbore. Zatim bojkot nije sam sebi cilj, već sredstvo da se dođe do slobodnih izbora, za koje sada nema nikakvih uslova. Te i slične priče ponovljene su već mnogo puta.
Da bojkot ne podrazumeva nikakve izuzetke potvrđeno je već nekoliko dana kasnije, kada su iz „Saveza za Srbiju”, kako je saopšteno, diskvalifikovani „Zajedno za Srbiju” i njihov predsednik Nebojša Zelenović, aktuelni gradonačelnik Šapca, jer su odlučili da učestvuju na lokalnim izborima u ovom gradu. Možda slična sudbina čeka i predsednika opštine Paraćin Sašu Paunovića koji je ujedno i jedan od potpredsednika Demokratske stranke.
Moguće je da će do održavanja izbora 26. aprila biti još pretumbavanja i pretrčavanja na relaciji kandidovati se ili bojkotovati, što je pitanje političkog organizovanja i odlučivanja, ali postoji i ona druga najbitnija strana, a to su građani –glasači. Izuzmu li se oni čije je političko opredeljenje neupitno, sve jedno za koga su ili protiv koga su, ostaje ipak većina koja je neodlučna, manje ili više zbunjena, posebno kod onog dela manje informisanog i obrazovanog stanovništva, a
njega je u Srbiji i te kako.
Čini se da najveću zabunu pravi to što se istovremeno održavaju lokalni i parlamentarni izbori, što je suprotno demokratskoj praksi u razvijenim zemljama Zapada, jer su po karakteru i sadržaju to dva bitno različita procesa. Dok u kampanjama za republičke izbore dominiraju teme iz „visoke politike” i nadmeću se uglavnom klasične političke stranke, kampanja za lokalne organe vlasti uglavnom se drži lokalnih tema, programa izgradnje lokalne infrastrukture, snabdevanja vodom, energentima,
gradskom higijenom, prevozom, ekologijom. Dakle, onoga što čini svakodnevnicu građana. Drugo, na lokalnim izborima često se nadmeće više grupa građana, udruženja ili organizacija, koje nisu klaisični politički subjekti, nego političkih partija.
Kada su ova dva nivoa izbora istovremena, lokalni po pravilu ostaju u senci parlamentarnih, mada i jedni i drugi imaju veliku težinu, ali na različitim sadržajima.
Primera radi, već je izvesno da će na lokalnim izborima u Kragujevcu učestvovati nekoliko građanskih udruženja, koji su već u kampanji za animiranje glasača i koje ne mali broj građana vidi kao „nešto novo”, politički neistrošeno i nekompromitovano, i kojima bi dali svoj glas. To znači – ne bojkotovati izbore.
Često se može od takvih građana čuti – izaći ću na lokalne, ali ću bojkotovati parlamentarne izbore. Međutim, to nije moguće, a evo i zašto. Čim neko dođe na biračko mesto, on je odmah zaokružen na oba spiska – i kao glasač za lokalne i republičke izbore. I ako misli da će bojkotovati ove druge time što će prežvrljati listić, nacrtati na njemu Paju Patka, napisati neku svoju poruku ili ga ostaviti praznim (takozvani beli listić), može samo doprineti većem postotku nevažećih glasova, ali će
istovremeno i povećati procenat izlaznosti na izbore.
Ovim drugim činom uradiće baš nešto suprotno jednim od ciljeva bojkota – povećanju broja i postotka onih koji glasaju, mada, s druge strane, veći procenat nevažećih listića ukazuje na to da građani nisu ni za jednu od kandidovanih lista, što govori o njihovom nezadovoljstvu i neuvažavanju nijednog od izbornih takmaca.
Uzgred, najveći broj nevažećih listića bio je na predsedničkim i parlamentarnim izborima 2012. godine, čak 4,2 posto. To je bio rezultat kampanje takozvanih „belih listića”, koji su vodili neki viđeni intelektualci, nažalost opozicioni, jer su bili nezadovoljni vladavinom Borisa Tadića i njegove ekipe. Kasnije analize pokazale su da su „beli listići” bili jezičak na vagi koji je pretegao da se Tomislav Nikolić ustoliči na predsedničko mesto.
Šta je zaključak? Bojkot znači uopšte ne izaći na glasanje, odnosno ne dati glas nikome. Međutim, realno je očekivati da tako neće biti, jer će liste za izbore na lokalu povećati izlaznost, po onom rezonu „da glasam za komšiju, druga, poznanika”, ili da „glasam za bilo koje – makar se i sami deklarisali kao opozicionari – samo da, recimo, u Kragujevcu vidim leđa Radomiru Nikoliću”.
Ovi slikoviti primeri valjalo bi da budu i jedna od smernica za stranke koje sada bojkotuju izbore, jer bi njihova potonja borba, osim za pitanja regularnosti, medijske zastupljenosti, funkcionerskih kampanja i svega što su potezale prethodnih meseci, morala da bude usmerena na korenitu izmenu izbornog zakonodavstva i razdvajanje lokalnih, parlamentarnih i predsedničkih izbora.
Legitimitet je neupitan
Ma kakve efekte bude imala kampanja za bojkot izbora, koliko punoletnih građana 26. aprila ne ode na glasanje ili koliko se njih opredeli za „bele” ili nevažeće listiće (što i nije bojkot), dve stvari su nesporne. Prva je da će naprednjaci pobediti, na parlamentarnim svakako, a na lokaknim u skoro pa svim gradovima i opštinama. Aleksandar Vučić pre neki dan reče da će sve ispod 48,2 procenta glasova za Skupštinu Srbije (koliko su osvojili 2016. godine) biti neuspeh naprednjaka, čime je
posredno najavio žestoku, prljavu i „na nož” kampanju u kojoj se neće birati sredstva.
Druga nesporna činjenica je da će izbori imati legalitet, dakle biće zakoniti, svejedno koliko regularni, ucenjivački, sa pretnjama, crnim džipovima, ili kamionima brašna, šećera ili zejtina. Naši izborni zakoni imaju samo jedan limit, i to onaj nedavno promenjen, a to je cenzus za sticanje parlamentarnog statusa. Bio je pet, a sada tri odsto dobijenih glasova. Predložio ga je, naravno, Vučić uz obrazloženje da će se lakšim sticanjem poslaničkih i odborničkih mandata povećati
reprezentativnost građana i skupštinama, mada je stvarno reč o jeftinom triku: da se stvori privid prisustva opozicionih strana državnog i lokalnog parlamenta, jer je lakše „preskočiti” tri nego pet posto, a nije tajna da su neke od tih strančica stvorene ili očuvane na naprednjačkim krilima.
Dakle, izlazak na izbore nije zakonska obaveza, već stvar lične odluke. Zatim, ne postoji nikakav donji limit izlaznosti birača da bi izbori bili zakoniti, što će reći može da glasa i manje od pedeset posto građana, može i pet posto – oni će imati legalitet.
Po važećem izbornom modelu izborne liste dobijaju broj mandata prema procentu osvojenih glasova, s tim što se tom procentu dodaju i oni glasovi koji su dobile liste koje nisu prošle cenzus. Oni se dele proporcionalno, odnosno najviše ih ide onima sa najboljim rezultatima, čime se evidentno forsiraju velike stranke.
Na primer, ako je zbir glasova za liste koje nisu prešle cenzus deset posto, njihovom preraspodelom naprednjaci bi imali natpolovičnu većinu od 126 odbornika i sa 44 posto osvojenih glasova.
Koja je mera legitimiteta
E, sad, druga je priča da li će izbori u kojima ne učestvuju najjače stranke opozicije imati legitimitet, jer u takvom budućem parlamentu, samim tim što će biti krnj za relevantne političke subjekte, neće biti predstavljeni ni građani koji će bojkotovati izbore.
Naravno, ovde se kao ključno pitanje postavlja ko će i po kojim kriterijumima meriti stepen legitimiteta. Vučić i naprednjaci i svi koji im se budu prišljamčili na vlasti poricaće da je parlament nelegitiman, posebno ako se u njega udome pominjane strančice koje će preskočiti troprocentni prag.
Opozicija koja će bojkotovati izbore biće na sasvim drugom stanovištu, jer je jedan od njenih bojkotaških aduta upravo to da dokazuju da Skupština Srbije neće zastupati interese sada nepoznatog procenta građana koji se odluče na bojkot. Ovim političkim strankama sigurno će se u stavovima pridružiti veći deo nevladinog sektora, odnosno civilnog društva. Međutim, teško da će njihovi pritisci i dokazi dolaziti do ušiju autokrate Vučića, on će svakako zauzeti svoj prepoznatljivi ignorantski stav,
pa će se tim putem teško doći do cilja opozicije – novih slobodnih izbora u Srbiji.
Važno pitanje je kako će se prema svemu odnositi takozvana međunarodna zajednica, posebno članice Evropske unije, čiji bi član, navodno, da postane i Srbija. Nema dileme da Zapad može da nađe mehanizme i alate da osporava legitimitet krnjog srpskog parlamenta (na primer, da ne priznaje njegove zakone i odluke), ali da li on hoće da zauzme takav politički gard? Prema sadašnjem stanju stvari – veoma teško.
Uostalom, Zapad i sada žmuri na naša unutrašnjopolitička dešavanja, mada i tako žmureći vrlo jasno vidi sliku „Srbija – to je Vučić”. Očigledno da mu on još nije za staro gvožđe, verovatno dok se ne okonča kosovska priča. S druge strane, spoljni faktor može da utiče na demokratizaciju Srbije, ako ima dobre volje, mada „izvođače radova” ne treba tražiti van zemlje i van domaćeg političkog korpusa. Toga su svesni i bojkotaši izbora, a koliko su spremni i kadri da malo po malo krune Vučićevu
moć, najviše će zavisiti od toga s koliko uspeha će animirati građane u postizbornom i postbojkotaškom vremenu.