Ne šetamo mi rekreacije radi
Sa kragujevačkog skupa ovaj muzičar i pisac nosi pozitivne utiske. Kaže da je sve dobro, kao što je već ranije čuo, a kao najvažniju stvar naglašava rešenost građana da ne prestaju sa svojom borbom. Budućnost protesta je nepredvidljiva, ali je sada, kako kaže, najbitnije da su ljudi na ulicama.
- Jako je teško predviđati takve stvari. Mislim da to nije nešto što može da se izračuna po jednačini, bilo kakvoj, pa čak ni na osnovu prethodnih iskustava. Svako vreme nosi svoje izazove i nepredvidljivo je na svoj način. Ono što ja jedino znam i iza čega stojim je da ne pristajem da sedim u četiri zida i slušam vesti o tome šta mi se dešava ispred zgrade, to ne dolazi u obzir. Ne znam kuda ovo vodi, ali znam da razgovori uz kafu i tvitovanja sigurno ne vode nigde, rekao je Marčelo.
Patimo od ozbiljne halucinacije
U svom govoru pozvao je i umetnike da se više angažuju na protestima. Smatra da je to posebno važno, kao i da treba razlikovati građanski aktivizam od ulaska u političke vode.
- Iskreno mislim da tek po takvim stvarima dobijamo ozbiljan uvid u to da je ona užasna konstatacija da smo predpolitično društvo u stvari istina. Čim imate društvo u kome jedan građanski aktivizam, građansko mišljenje izraženo kroz govore bude shvaćeno kao da smo ušli u politiku, to znači da mi uopšte ne razumemo o čemu je tu reč, šta znači ući u politiku, a šta znači biti građanin. Mi pokušavamo da budemo građani, da isteramo politiku iz svojih zanimanja u koje se i te kako umešala i to je
srž – mi smo tu, jer nas se tiče šta se dešava bližnjem svom, a sve suprotno tome je sebičluk i gledanje svog posla, smatra Šelić.
U jeku razgovora o tome šta posle promene vlasti, Šelić ističe da je otežavajuća okolnost kada se, kako kaže, ode toliko daleko da to parališe, odnosno kada ljudi na osnovu toga na kraju donesu odluku da se ipak ne treba boriti za promene.
- Mi patimo od jedne ozbiljne halucinacije da se sloboda osvaja jednom i onda smo završili posao. Mi smo zapravo tako i stigli ovde. Ja ne mogu mnogo da nas krivim. Prosto niko ne bi poverovao 5. oktobra da je sve ovo moguće, ali sad znamo da jeste, ali smo zato sada u prednosti. Moramo da shvatimo da naša borba treba da traje i nikad ne prestaje. Ja se samo nadam da ona neće morati da bude baš ovakva, da će se svesti na normalan građanski monitoring vlasti, ma u kom sastavu ona bila i da
nećemo čekati, jer ovo nam se dešava zbog čekanja, zato što smo okrenuli glavu kad je počelo jednom, dvaput, triput, desilo se drugom, ćuti nije meni, ako ćutim neće se ni desiti meni.
Na kraju dolazimo dotle da ovo stiže na svačiji prag. Mi moramo da shvatimo da ljudi nisu krivi što su slučajno šetali Hercegovačkom. To nije posledica njihove pogrešne životne odluke ili izbora. Ne, oni su samo šetali. Ona žena je samo stajala na naplatnoj rampi, pa je poginula. Dakle, ideja da ako smo mirni proći ćemo dobro - nije tačna, jer ovde je reč o nasumičnoj lutriji. Možeš da nastradaš bez ikakvog razloga zato što im nešto smetaš, pa makar time što si im zaklonio put. Jenog dana
ćemo stići do Kamija, do „Stranca”, objašnjava Marčelo.
Dodaje da je naročito važno da se lustracija i Zakon o poreklu imovine moraju odnostiti i na vlast i na opoziciju.
- Mislim da je važno reći - u ovom trenutku mi smo ujedinjeni oko nekog cilja, ali mi, bilo ko nikad nije bio nacionalista, ko nikad nije mrzeo ljude ili pokušavao da ograniči slobodu ljudima druge vere, boje kože ili seksualne orjentacije, mi smo ti koji će onda da se obračunaju sa pogrešnim stavovima Boška Obradovića, ili bilo koga sločnog, sa autokratskim crtama koje Dragan Đilas nesumnjivo ima. Mi smo ti koji ćemo pitati Vuka Jeremića dokle je dovela njihova politika i Kosovo i Evropa,
ali dozvoliti Vučiću da im on priča dovodi skorodo toga da imam neku bizarnu potrebu da kažem nešto u njihovu odbranu, ali ne u odbranu njihovih dela, nego ideje ko kome sme da priča. Zamislite zemlju u kojoj Aleksandar Vučić govori nekome da je fašista, da je kriminalac, to su besmislene stvari.
Cenzura i autocenzura
Šelićev stav o radikalizaciji je vrlo jasan i precizan. Kao neko ko je svoju karijeru i javno delovanje posvetio borbi protiv nasilja, ističe razliku između ovih pojmova.
- Radikalizacija nije sinonim za nasilje i to je prvo što treba da znamo, a drugo, teško je ne biti za radikalizaciju kada vidite stav ovog režima koji govori - šetajte do mile volje nećemo ispuniti ništa, samo neka to budu samo šetnje. Zašto bismo mi onda saučestvovali u toj farsi?! Ne bavimo se mi ovde rekreativnom aktivnošću. Nije ovo gimnastika, mi šetamo zato što nešto hoćemo, a ako vi nameravate da nam ništa od toga ne ispunite, nego to svodite na gimnasticiranje i rekreativnu nastavu,
to znači da mi moramo preduzeti neke drugačije mere.
Ono što, takođe kao predpolitičko društvo ne razumemo jeste da protest jeste vrsta pretnje, mi pretimo kada protestujemo. U tome nema ničeg pogrešnog. To nije oružana pretnja, nije nasilna pretnja, ali je pretnja u onom smislu da se svodi na sledeće: mi na nešto ne pristajemo, mi nešto nećemo, mi nešto drugo hoćemo. Ovo je naš zahtev. Ako ga ne ispunite, uradićemo to, to i to. Imamo prava na građansku neposlušnost, imamo prava na blokadu institucija, imamo prava da posedamo i da se ne
mrdamo mesecima, da ne pustimo nekoga svojim telima da uđe na svoje radno mesto jer ne radi svoj posao.
U svojim govorima, Marčelo pažnju posvećuje i cenzuri u kulturi, koja je više nego prisutna.
- Cenzure u kulturi ima. Govori se o tome, ali tamo gde može da se govori, a to su mediji, vlada muk. Ja zaista mislim da Aleksandar Vučić, kakvim god se sve stvarima bavio u svom dnevnom rasporedu, nije baš taj koji zove neka pozorišta da skinu predstavu sa repertoara ili da neki bend negde ne nastupa. To rade ljudi piramidalno na dole, ali oni to rade inspirisani nečijim ponašanjem. Mi smo više puta u javnosti imali polemiku o tome da je prava dijagnoza u stvari
autocenzura. Međutim, diskusija se na tome uošte ne završava, zato što autocenzura nije samonikla biljka, ona je ćerka cenzure. Autocenzura se pojavi onda kad ti izvedeš cenzuru na nekoliko ljudi, na nekoliko mesta, a onda to svima uđe u kosti i posle ljudi to rade samo da ne bi došlo do cenzure. O tome će tek da se priča kad ovo bude gotovo. Tek ćemo da otvorimo, kada mediji budu slobodni, priču o tome.
- Ponašanje nekih lokalnih vlastodržaca, to šta oni cenzurišu, to je kao da se desila revolucija zbog nečijeg pozorišnog komada, zbog nečije pesme, romana. Zamislite gde bi nam bio kraj kad bi to bilo moguće - ti sedneš, nešto napišeš, ljudi kažu jeste, tako je i idemo svi. Ovo nije cenzura koja se dešava iz osećaja realne ugroženosti i realne pretnje ili što su umetnici nešto mnogo opasni, nego se dešava iz sujete i bahatosti i potpune nesposobnosti da se podnese da iko
misli drugačije i, što je još važnije, iz potpuno nakaradne ideje koja glasi - ja te plaćam. Kakav je sad to način tako se ophoditi prema umetničkim delima koja promišljaju stvarnost. Šta je posao umetnosti, između ostalog, nego da promišlja aktuelnu stvarnost, kaže Marčelo.
Na kraju, pravi osvrt na temu mladih na protestima. Smatra da posle izlaska učenika Filološke gimnazije o tome mora da se govori drugačije nego ranije.
- Istorijski je interesantna okolnost da je vlast, zajedno sa onom prethodnom, dovela do toga da je omladina bazično nezainteresovana za politiku, ali uspe i njima da gurne prst u oko tako što im uhapsi vršnjaka. To nam govori da čak i klinci koji su čuli od starijih da je tobož dobro reći ja sam apolitičan, na kraju nisu apolitični. Ovo je de fakto bio politički čin, čak i deca su dobila povod da se priključe protestu. Dakle, ne postoji sloj stanovništva, esnaf, starosna dob, granica u tome
kome ova vlast nije gurnula prst u oko.