Istraga duga 563 dana
Više javno tužilaštvo u Kragujevcu je četvrtog oktobra ove godine, podnelo Višem sudu u Kragujevcu optužni predlog protiv šestorice okrivljenih zbog sumnje da su izvršili krivično delo nepreduzimanje mera za obezbeđenje vojne jedinice i protiv četvorice službenih lica, zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti. „Sve sada treba slušati i preživljavati od početka“, komentariše supruga jednog od poginulih radnika
Iz Višeg javnog tužilaštva medijima je prošle nedelje dostavljeno obaveštenje, čiji sadržinu prenosimo u celini:
„Povodom požara i eksplozije dana 28.02.2017. godine u TRZ NH `Đurđe
Dimitrijević – Đura` u Kragujevcu, nakon sprovedenih dokaznih radnji, Više javno
tužilaštvo u Kragujevcu je dana 04.10.2018. godine podnelo Višem sudu u Kragujevcu
optužni predlog protiv šestorice okrivljenih i to: okr. D. K. (1963) iz Kragujevca i
okr. D. Ž. (1970) iz Čačka, zbog postojanja opravdane sumnje da su kao profesionalna
vojna lica na rukovodećim mestima u TRZ, izvršili krivično delo nepreduzimanje
mera za obezbeđenje vojne jedinice iz čl. 410 st. 5 u vezi st. 1, 2, 3 i 4 Krivičnog
zakonika i protiv četvorice službenih lica, okrivljenih: I. N. (1981), S. P. (1973), 3.
A. (1978) i S. K. (1969), svi iz Kragujevca, zbog krivičnog dela teško delo protiv
opšte sigurnosti iz čl. 288 st. 4 u vezi čl. 278 st. 5 u vezi st. 1, 2 i 3 Krivičnog zakonika.
Okrivljenima se stavlja na teret da je svako u okviru svoje nadležnosti učiniopropust u smislu nepreduzimanja pružanja uputstava i propisanih potrebnih mera izoblasti bezbednosti i zdravlja na radu u objektima, na radnim mestima i radnoj
okolini za čuvanje života i zdravlja ljudi i obezbeđenje objekata koji su mu povereni,
odnosno propust da u okviru svoje nadležnosti postupi po propisima i tehničkim pravilima o primeni mera zaštite, usled čega je dana 28.02.2017. godine, nakon iniciranja požara u radionici broj 28 - boksu 10, koji se usled znatno veće količine
ubojnih sredstava od dozvoljene, proširio na radionice broj 27 i 29, pa usled širenja toplote i produkata sagorevanja došlo je do aktiviranja i eksplozije uskladištenih formacijskih ubojnih sredstava. Tom prilikom je udarni talas iz objekta broj 28 išao
ka objektu broj 52 i uvis, usled čega su objekti urušeni, a od dejstva udarnog talasa, od parčadi i delova konstrukcija koje se razleću, smrtno su stradali: potpukovnik Miroslav Perišić, kapetan Darko Kostić i civilna lica zaposlena u TRZ: Željko Nikolić i Dejan Kovačević, dok je osam radnika TRZ i četiri pripadnika Vatrogasno-
spasilačke brigade u Kragujevcu zadobilo teške telesne povrede, a lake telesne povrede zadobilo je četiri radnika TRZ i pet pripadnika Vatrogasno-spasilačke brigade.
Ovom prilikom je nastala i veća materijalna šteta i to u TRZ u iznosu od 123.447.000,00 dinara, a po sredstva i opremu Vatrogasno-spasilačke brigade u iznosu od 1.560.000,00 dinara, sve u ukupnom iznosu od 124.603.000,00 dinara“, piše u saopštenju koje potpisuje Vesna Đorđević, zamenik Višeg javnog tužioca, inače i portparol ovog tužilaštva.
Tako je – posle tačno 583 dana – rešavanje enigme kako je i zašto došlo do tragedije u Tehničkom remontnom zavodu u Medni prebačeno iz istražne u sudsku proceduru, a porodicama poginulih pre svega, a zatim i javnosti generalno nagoveštena mogućnost da se ipak dobiju odgovori na mnoga pitanja koja su dosad bila prekrivena velom ćutnje.
Dugo čekanje
Kraj istrage bio je povod da – posle dugog uzdržavanja od izlaska u javnost – o svemu nešto detaljnije progovori Ivana Kovačević, supruga Dejana Kovačevića, jednog od poginulih u eksploziji poslednjeg dana februara prošle godine. Naravno, prvi komentar odnosi se na sam istražni tok.
- Mislim da se istraga i sve što je pratilo istragu mnogo sporo odvijalo, kao da se to namerno radilo. Jeste sada podignuta optužnica, ali smo još daleko od odgovora na pitanja koja sve nas čiji su najbliži nastradali najviše interesuju: zašto se sve to dogodilo i ko je sve kriv. Zasad mogu samo da kažem da mi se čini da nisu baš svi odgovorni ovim obuhvaćeni, ali o tome ćemo detaljnije tokom sudskog procesa. Naime, ja sam se pridružila krivičnom gonjenju, navodi Ivana Kovačević.
Teško joj pada podsećanje na teške sate i dane posle tragedije. Ipak, priča:
- Moj pokojni suprug je u Medni radio od maja 1995. godine kao pirotehničar. Znali smo koliko je to opasan posao i stalno smo strepeli od mogućeg nesrećnog događaja. A onda mi se, tog 28. februara, suprug javio da ja odem po ćerkicu u školu, jer on tog dana mora duže da ostane na poslu kako bi učestvovao u gašenju požara koji se dogodio na drugoj liniji, tako su oni zvali tu radionicu. To je bilo oko 14,10 sati. Pošla sam kući i kada sam bila u samom centru grada desila se ta eksplozija. To
je bilo nešto jezivo i prvo mi je on pao na pamet. Pokušavala sam da ga dobijem na telefon i nisam uspela.
Kako ni posle više pokušaja nisam Dejana mogla da dobijem, otišla ispred Kliničkog centra i čekala sam da i njega dovedu. Kad ga nije bilo, otišli smo u pola jedan noću do Tehničkog remontnog zavoda da vidimo šta se dešava. Tamo su nam za gospodina Perišića odmah su rekli da je nastradao, dok se za trojicom traga: to su bili Kole, Željko i moj Dejan.
Posle dva dana su došli zvanično da nam kažu da je nastradao, a zatim smo 16 dana čekali na posmrtne ostatke, zato što je Dejan bio – kako smo posle saznali – na samo tri metra od epicentra eksplozije. I to su onda bile razne priče. Svako je pričao svoju verziju, priseća se Ivana.
Država obezbedila porodice
I od onda do danas isto. Teško. Nadležni su, ističe naša sagovornica, zaista efikasno pomogli porodicama nastradalih, pa i njenoj.
- Što se tiče odnosa ljudi iz TRZ, države i drugih nadležnih, ja stvarno nema nikakvih primedbi. Oni su obezbedili decu (čerka Anastasija danas ima devet, a sin Aleksa 19 godina) u svakom pogledu, dobila su stan, dobila su stipendije, sve što je trebalo nadležni su završili. Istini za volju, postoji nešto što mislim da nije u redu. Postoji nešto što može da se nazove diskriminacijom radnika koji nisu vojna lica, a rade rame uz rame sa pripadnicima vojske. Vojna lica su dobija znatno veća
finansijska obeštećenja od civilnih lica, zatim tek na naš zahtev i intervenciju Ministarstva odbrane i tadašnjeg ministra Đorđevića i moja deca – iako Dejan nije bio vojno već civilno lice na radu u Vojsci Srbije - dobila su sva prava kao i deca vojnih lica. I da ne nabrajam dalje. Ali, to je tako sada regulisano Zakonom, kažu da će to pokušati da promene u dogledno vreme.
Ali, svima nam je i dalje teško Bez Dejana. Baš teško. Imam podršku i Dejanovih, i svojih roditelja, ali sve to ne može da nam vrati supruga i oca, suznih očiju priča Ivana.
Podsećamo, sada sledi sudski proces. Odgovara, jeste – ali sada se sve vraća na početak.
- Sve sada treba slušati i preživljavati od početka. Mene sada zanima samo ko je odgovoran, čija je krivica što se to desilo i što su ljudi nastradali. Zato očekujem da se konačno dokaže ko je za sve to odgovoran, što se desila tolika tragedija, kaže na kraju razgovora za „Kragujevačke“ Ivana Kovačević.
NEDOVRŠENE PRIČE
Čemu nagrađivanje Kočovića i (nekih) vatrogasaca
„Znate šta me je najviše pogodilo. Moj Dejan je poshumno odlikovan Zlatnom medaljom Oblića prvog reda, a kada smo bili u Beogradu na uručivanju odlikovanja, prvi koji je primio odlikovanje bio je Dejan Milošević, komandir vatrogasaca!? Pogodilo me i to što su dobili Đurđevdansku nagradu, kaže se za stručnost. Ako se njihova stručnost ogleda u tome što su poginula četiri radnika Tehničkog remontnog zavoda i što je posle požara došlo do onolike eksplozije, neka je gospodi iz Gradske uprave na
čast.
Ja sam pisala odbornicima i odnela sam im pismo tamo, zaveli ga po propisu, i u njemu sam posebno imenovala Zorana Kočovića, da mu se nagrada ne dodeli, jer je on bio tamo, na licu mesta sve vreme, sve je znao i o svemu odlučivao.Takav gest, da on bude nagrađen, to direktno dira u našu bol. Ali, ne samo da u gradskoj upravi nisu prihvatili taj moj zahtev, već su od odbornika Skupštine grada i od šefova odborničkih grupa sakrili da je takvo pismo uopšte upućeno tim povodom. Znate, moj Dejan
nije bio ni na potrebnoj udaljenosti, dakle ne samo da ljudstvo nisu sklonili, već su Dejan i Željko (Nikolić) poginuli držeći šmrk od vatrogasnog creva i gasili požar sa udaljenosti od tri metra od mesta eksplozije, dok je njihov kolega Zoran (Uraković) – jer zbog velikog pritiska vode crevo pridržavaju obično trojica – preživeo samo igrom slučaja. Zazvonio mu je mobilni i on se sklonio nekoliko metara da se javi, te je prošao da kažem tako, samo sa povredama. Ako je u tome stručnost
Kočovića i vatrogasaca za koju treba da se nagrade, onda nek` je nadležnima na čast. Pitam da li to znači da se u Srbiji nagrađuju ljudi zbog čijih loših odluka i procena ljudi ginu?
Po saznanjima koje imam, vatrogasci su bili informisani da se tu radi o visokorizičnom požaru, da je tu municija, ali oni su se oglušili o to, nisu sklonili ljudstvo – što je u tim situacijama prioritetna obaveza – nego su ih terali da gase požar i da iz radionica iznose na sigurno ubojna sredstva koja su se u njima nalazila.
I stvarno ne razumem: stalno se govori vatrogasci, vatrogasci. Zašto se ni jednog trenutka nisu pomenili pripadnici TRZ koji su bili tu kada se desila eksplozija. I ti ljudi su bili povređeni, ali se ne pominju ni u jednom kontekstu. To je bruka, stvarno bruka“, potencira Ivana Kovačević.