KAKO SAM ZAVOLEO FUDBAL
Od dunstera do boljeg od Fergusona
ZA VREME minulog prvenstva sveta u fudbalu, jedan meni drag čovek zasipao nas je preko Fejsbuka komentarima tipa „Mi (čitaj: ja) smo pametni, duhovni, pucamo od inteligencije i svakojakih znanja, a svet se divi ovim praznoglavima, konjoslavima, ribe skaču na njih u buljucima, još ih plaćaju milionima” (evra, funti i dolara, prim.a.). Nisam komentarisao izjave dragog prijatelja iz dva razloga: 1. Strašno je zadrt i tvrdoglav i veoma mu je teško promeniti mišljenje. 2. Mrzi me da se prepirem sa tvrdoglavim osobama. Ipak, mislim da je moj prijatelj lišen vrhunskog zadovoljstva u vidu posmatranja fudbalskih utakmica. Naročito kad su u pitanju najbolji svetski timovi na takmičenjima poput svetskih i evropskih prvenstave, te lige šampiona.
Evo kako sam evoluirao od totalno nezainteresovanog dunstera, koji je odlazio na neke utakmice tipa Zvezda – Real, Jugoslavija – Engleska, Partizan – Zvezda, samo da bi bio ravnopravan u muškom društvu i da bih mogao da predočim svoje adute u učešću u najmuškijoj stvari na svetu (posle vojske). Nije da sam se samo dosađivao, ali uglavnom jesam.
Eto, pamtim i danas dijagonalu Vladice Popovića sa linije centra, pravo na volej Vladici Kovačeviću, koji se nalazio na ivici šesnaesterca, ispred ga je blokirao Nobi Stajls, iza leđa se spremao da skoči DŽeki Čarlton zvani Žirafa, a čuveni golman Benks je još treptao među stativama, dok se lopta koprcala u mreži Engleza. Pamtim i neke Šekularčeve driblinge, slobodne udarce Bore Kostića i Olarevića, piruete i finte u trku Save Paunovića, ali fudbal je za mene bio vrlo dosadna i nepotrebna stvar. Da je neko dekretom ukinuo fudbal do sredine devedesetih, ne bih ni primetio.
Preokret je nastupio kad mi je sin, student kompjuterskog inženjerstva, jednog dana instalirao na PC beta verziju ProEvolution Sokera. U to vreme sam bio zaluđen pucačinama tipa Ultimate Fight i vožnjama Need for Speed-a. Računao sam: igrica kao igrica, i počeo od najnižeg nivoa. Bilo je tu i igrača iz opcije Classic Players – Pele, Ronaldo, Ziko, DiStefano i drugi umetnici, pa sam ja koristeći njihove osobine driblao čitave odbrane i davao golove. Vodio sam Mančester junajted i mislim da bi se ser Aleks Ferguson prekrstio od čuda ko sve igra u njegovom (i mom) timu. Pobeđivao sam protivnike renomea Intera, Milana, Arsenala, Bajerna i Liverpula sa dvocifrenim rezultatima.
Fudbal (onaj pravi) je i dalje za mene bio gnjavaža. A ubrzo je i ovaj kompjuterski počeo da mi dosađuje. „Što ne pređeš na viši nivo igre?“ – upita me jednom sin, videvši kako dajem golove i bez nekog pažljivog gledanja u monitor. Poslušam naslednika i odmah ukapiram da na novom nivou igre neke moje finte i uvežbane kombinacije više ne važe.
Protivnički igrači su brži, startuju bliže lopti, pa su počeli i oni da daju golove.
U, bokte, udubim se, počnem da stvaram neke nove taktike, da vraćam loptu odbrani, da gradim napad još sa svoje polovine i sve tako. Usput ukapiram da su Pele, Ronaldo, Ziko i ostali genijalci, koji su pre dvadeset godina izuli kopačke, suviše spori za ove današnje igrače, pa ugasim opciju sa njima i nastavim sa ovim momcima koje danas gledamo na prenosima Lige šampiona. Mic po mic, doguram do najvišeg nivoa igrice. Vodim Real iz Madrida i ponekad odigram nerešeno. Čak sam, ali samo
jednom, izgubio od Barselone sa 1:0, al’ na Nou Kampu. Ronaldo mi je bio povređen, a Benzemu sam morao da izvedem na početku drugog poluvremena zbog premora. Uveo sam neke klince, pokušao da čuvam 0:0 i - izgubio.
ŠTA sam usput naučio? Prvo i osnovno da je fudbal igra različitih elemenata, koje stalno tokom utakmice treba imati u vidu, kombinovati i nadograđivati. Ne možeš DiStefanu da dodaš loptu, a da on sve pretrči po levoj strani, isfintira golmana i da gol. To nije fudbal, a i dosadno je. Zatim moraš pratiti igrače, stalno gledati njihove parametre i komponovati tim prema protivniku. Treba kupovati igrače (i za to ima opcija) prema onome što ti nedostaje u timu, a ne prema sjaju njihovog imena u realnom životu. Šta će ti Mesi, ako Ozil igra dobro, a i jeftiniji je. Ne bacaj pare na Kjelinija, kad već imaš Varana i Serhija Ramosa. Rotiraj igrače na utakmicama sa inferiornim protivnikom. Ulaži novac u individualne treninge, a grupne treninge doziraj prema umoru igrača. Ne vuci loptu, kombinuj stalno, i trudi se da je držiš u posedu. Ekipa koja ima loptu, uvek ima šansu da da gol. Kontranapad je često sreća. Nije sramota vratiti loptu golmanu kad se tvom centralnom beku okači na leđa duplo teži i za glavu viši špic. Vraćanjem lopte unazad otvaraš prostor ispred protivničkog gola!
I tako, mic ovo, mic ono, naučih da mnogo dobro igram ProEvolution Soker.
Dođe svetsko prvenstvo, gledam prvu utakmicu Brazil – Hrvatska, komentarišem onoliko, i na kraju zaključim:
„Jesu pobedili, al' ove će Brazilce prvi ozbiljniji protivnik da odere od golova!“
Gleda me sin pa kaže:
„I ja to mislim, nego kako si ti to ukapir'o?“
Zadovoljno se smeškam, ćutim ko riba i uživam. Vala sam se nauživao na ovom prvenstvu onoliko. Sve gledam i sve mi jasno. Ne mogu da odvojim pogled od ekrana. Tek u poluvremenu nešto večeram na brzinu, jer mi smeta da jedem dok gledam fudbal. Razbija mi pažnju.
Navijao sam za Nemce i Holanđane, jer su igrali najlepše i najbolje. Samo mi je žao što ne odigraše finale zajedno. Bilo mi je u prvi mah žao Španaca, kad im je pukla petarda, al' pomislih nešto - pa ne može ceo život tika-taka, igra mora stalno da se unapređuje. O Brazilu neću ni da pričam. Samo ne znam što nisu igrali Pato i Ronaldinjo. Ovi što su igrali su kao bolji? ‘Ajte, molim vas.
Za svaku životnu akciju od koje očekujete zadovoljstvo potrebno je osnovno predznanje. Pa i kad vodite ljubav, potrebno je da znate kako. U suprotnom ćete se dosađivati. Ili vi, ili vaš(a) partner(ka).
(Autor je puiblicista, aktivni reditelj – u penziji)
Vodio sam i Mančester junajted i pobeđivao protivnike renomea Milana, Intera, Arsenala, Bajerna i Liverpula, neke i dvocifrenim rezultatima