Ne padam na provokacije žeton novinara
Sigurno je da će do juna Radomir Nikolić biti na gradonačelničkoj poziciji, ali nema izgleda da će do tada prihvatiti našu ponudu za intervju – jer tako mu se hoće. Zato je ovo razgovor bez razgovora, izmišljen, ali „po meri” Nikolića, jer bilo je krajnje vreme da se, bar u takvoj formi, pojavi u medijima
Dobar dan, gospodine gradonačelniče.
- O, otkud vi?
Pa, eto, nismo se ni sreli ni čuli već pet godina, pa, rekoh, da vidim šta radite.
- Ne želim da odgovaram na takva provokativna pitanja.
Nije provokacija, samo sam hteo da vas pitam kako vam ide.
- Dobro, odgovoriću. Danima se već mučim da postignem maksimalni rezultat, ali nikako ne uspevam.
U čemu je problem?
- Dobio sam novu kompjutersku igru, ali toliko je teška da me izluđuje. Dođem do nekog nivoa i onda se sve uruši.
Ako dozvoljavate, moj savet vam je da, što bi rekao vaš glavni šef, nastavite da radite teško i naporno.
- Opet me provocirate!
Ne, ovo je citat.
- Svaka čast šefu, ali ja se držim porodičnog vaspitanja.
Kum nije dugme
O tome ćemo kasnije, nego recite mi kako ste primili odluku da nećete biti nosilac izborne liste SNS u Kragujevcu, dakle eventualno i budući gradonačelnik , već izvesni Nikola Dašić?
- To je nepristojno od vas. On nije „izvesni” Dašić, već moj kum. Što se mene tiče, svejedno je da li će gradonačelnik biti moj kum ili ja. Nas dvojica smo skoro kao dvojnici. Još kao deca najbolje smo se igrali ispred zgrade.
Čija je odluka ko će ubuduće upravljati gradom. Da to nije „presekao” vaš otac Tomislav?
- Molim vas, prestanite sa provokacijama. Moj otac se više ne meša u kadrovsku politiku stranke.
Onda je odluku doneo vaš brat?
- Ne dirajte mi u porodicu. Vi novinari kada ne znate šta da pitate udarite po porodici. Uostalom, moj brat više ne živi u Srbiji, on razvija privatni biznis u Kini.
Izvinite, prevideo sam da je vaš otac Tomislav sada zadužen za privrednu saradnju sa Kinom i Rusijom. Ali, izgleda da se nismo razumeli, kada sam pomenuo brata, mislio sam na Aleksandra Vučića.
- Vi ste drski i bezobrazni, kako je on meni brat.
Nisam, daleko bilo, mislio na biološko srodstvo, već političko. Zar vaš otac Tomislav nije napravio Vučića naprednjaka?
- Pa, dobro, jeste, ali što bi rekao moj tata – dete je odraslo, sazrelo, osamostalilo se...
Ako sam vas dobro razumeo, slažete se da je Tomislav politički otac Vučiću.
- Što, da to nije Šešelj? Ma, jok, ne može Voja Nikolićima da bude i kum i tata, to kod nas Srba ne ide. Imate li još pitanja,remetite me u poslu?
Izvinjavam se, ali kako?
- Taman sam se približio najboljem rezultatu, samo što se na ekranu nije pojavilo „bravo, ovo je maksimum u igri”, a vi zapitkujete za srodstvo, braću, porodicu...
Imam još pitanja. Šta mislite zašto vam je brat, odnosno Vučić, onemogućio da se ponovo nadmećete za gradonačelničko mesto.
- Znao sam od ranije da me on ne gotivi i čini mi se da je umislio da bih ja svojim radom, rezultatima i vizijom mogao da ugrozim čak i njegov tron. Sigurno misli da imam političke gene svoga oca, pa hoće i mene da se reši.
Neki tračarski mediji, doduše prorežimski, spekulisali su da biste političku karijeru mogli da nastavite u diplomatiji, kao ambasador.
- Kao patrijarhalno vaspitano dete, ja slušam starije, pre svih moje roditelje. Mama me je ubeđivala da je najbolje da ostanem gradonačelnik Kragujevca, da budem u rodnom gradu, sa porodicom. Međutim, tata mi je doslovce rekao: Rale, sine, mani se kragujevačke vukojebine, roditelji ti žive u predsedničkoj vili na Dedinju, a ti se krpetaš po provinciji. Idi, bre, u beli svet, da te Bog vidi”.
Priča se da biste mogli da budete ambasador u Italiji ili Kini.
- Nisam za to čuo, ali ako baš budem morao u diplomatiju, izabrao bih neku bolju zemlju, recimo Kipar, Maltu ili Sijera Leone, koja je sada povukla odluku o priznanju Kosova. Naravno, može i Grčka.
A, da, pa vi i inače svako leto provodite u Grčkoj.
- To je moja privatna stvar, opet me provocirate.
Daleko bilo, vas predsednik nije javno preslišavao kao onog veselog Babića, koji dva-tri puta godišnje ide na Brione.
- Pobogu, pa nije to isto, ja letujem u prijateljskoj, pravoslavnoj, takoreći bratskoj Grčkoj.
Doneo sam silne pare
U svojoj imovinskoj karti, koju ste predali Agenciji za borbu protiv korupcije piše da imate kuću od 318 kvadrata, tri vikendice ukupne površine preko 300 kvadrata, hektare njiva, livade, vinograde... Kada ste i kako to stekli?
- Vi ste stvarno bezobrazni. Sve je to privatna imovina koja je zakonom zaštićena. A ako baš hoćete, sve sam stekao sa svojih deset prstiju, a nešto sam i nasledio. I šta je tu čudno – hoćete da kao gradonačelnik budem siromah, pa da, Bože me sačuvaj, otimam narodne pare iz budžeta, kao neki pre mene.
Jeste li, kako kažete, sa svojih deset prstiju zaradili i pare za onaj „audi 6” koji ste svojevremeno poklonili ocu Tomislavu?
-Neverovatno je kakvo ste vi zlopamtilo. Pa, to je bilo još 2013, dok sam bio u opoziciji u Kragujevcu, a moj otac je zaslužio taj autić, to je nešto najmanje što sam mogao da mu poklonim. I opet mi neprimereno čačkate po porodici.
Pa, to se samo nameće. Kao gradonačelnik 2016. godine dodelili ste Fondaciji Dragice Nikolić, tačnije svojoj majci, najviše gradsko priznanje – plaketu „Sveti Đorđe”.
- Nisam ja, to je grad dodelio. A znate li koliko je truda njoj trebalo da se odneguje ovakvo dete. I znate li koliko je njena fondacija uložila u ovaj grad teško stečenih para.
Hoćete da kažete da je ona od svojih usta odvajala?
Nije od svojih, ali znate li koliko usta ima u ovoj zemlji. Mislim, parajlija, koji svoje bogatstvo mogu da podele i sa drugima.I sa vašom mamom?
- Ostavite mi, definitivno, roditelje na miru, vaše upadice su nepristojne.
Kada smo prvi i jedini put razgovarali za ove novine, februara 2015, rekli ste da ćete se oglašavati i pojavljivati u javnosti samo kada se u gradu desi nešto krupno.
- Da, i pri tome ostajem i sada.
Izgleda da se po učestalosti vašeg obraćanja građanima za ovih pet godina u gradu nije dogodilo ništa krupno.
- To što se ja ne slikam svakog dana za televizije ili novine nikako ne ukazuje na to na šta vi aludirate.
Dobro, da obrnemo pitanje: šta smatrate za svoj najveći uspeh tokom petogodišnje vladavine u Kragujevcu?
- To što sam u grad uneo milijarde dinara, ili milione evra, kako hoćete.
Mislite, toliko ste uzeli kredita i zadužili grad. A gde su otišle tolike pare?
- Vi očigledno ne razumete finansijske i ekonomske tokove. Kao diplomirani menadžer objasniću vam: novac, odnosno kapital, kada se uloži u neke projekte, prvo treba da se oplodi, uveća i tek posle određenog vremena imate rezultat.
To je, kako vas razumem, kao trudnica, ali kod nje od oplodnje do „krajnjeg rezultata” prođe devet meseci, a kod vas to traje duže. Zašto niste probali sa vantelesnom oplodnjom?
- Na tako glupa pitanja neću da odgovaram.
Delotvorni viski i badem
Kada ste preuzeli funkciju gradonačelnika rekli ste da se osećate kao stečajni upravnik grada, da ga je Veroljub Stevanović urnisao.
- I šta tu nije tačno?
To što je zaduženost grada 2014. bila devet miliona evra, a sada preko trideset.
- Te cifre izmišlja opozicija i vi novinari.
Ali vi često govorite kako u gradskom budžetu nema para.
- Kako da ih ima kad je ovaj starac koga ste pomenuli sve potrošio za deset godina unapred.
Neke činjenice vas demantuju. Za Novu godinu ste sve zaposlene u javnom sektoru grada, a njih je preko tri hiljade, častili sa po 25 hiljada dinara. Bez poreza i doprinosa to je oko 80 miliona dinara.
- Ja ne želim da moji zaposleni Novu godinu i Božić dočekuju kao slepci, već kao ljudi koji privređuju i za to su nagrađeni.
Svojevremeno ste celu gradsku upravu „nagradili” sa po parom cipela.
- Pa, šta, hoćete da činovnici idu bosi?
A šta ćemo sa onima koji nisu na gradskim jaslama, a idu i bosi i goli?
- Oni imaju svoje poslodavce, a ako ne rade, imaju valjda roditelje, ja to najbolje znam.
Imali ste i tender za opremanje internog bifea i kupili ste viskija, rakije, kafe, badema ta nekoliko miliona dinara.
- Ja sam dete iz domaćinske kuće i dok sam gradonačelnik hoću da se ponašam kao domaćin, a sve što ste pomenuli posredno se višestruko vrati. Na primer, dođu nam poslovni ljudi, mi ih poslužimo viskijem i bademom i oni su odmah raspoloženiji i potentniji za saradnju.
Dali ste novac i partijskom drugu da tamani neke muve koje napadaju goveda.
- Naravno, poljoprivreda je naša velika razvojna šansa, i sam se u slobodno vreme bavim obrađivanjem zemlje, a stručnjak koga pominjete najbolji je za uništavanje stočnih muva.
Je li za to i član Gradskog veća?
- Nemojte biti maliciozni, bavio se on i nekim ovcama, ali nećemo o tome.
Samo za medije, otkad ste gradonačelnik, nema para?
- Kako nema? Pa mi smo na desetine, na stotine miliona dali za informisanje.
Ali samo Televiziji Kragujevac.
- Naravno, to je moja, pardon, gradska televizija i nju grad finansira.
Zakon o javnom informisanju nalaže da se raspisuje godišnji konkurs za sufinansiranje medija, na kome svi mogu da učestvuju.
- Ne znam ja za taj zakon. Mislite da pored ovolikih poslova ja mogu da čitam i neke bezvezne zakončiće. ’Ajte, molim vas.
Pa to je zbog građana, zbog njihove informisanosti.
- Gluposti! Pa dovoljna je ova naša televizija, ja svakih nekoliko meseci odem tamo, oni mi dostave fina, uljudna pitanja, ja odgovorim, sve se odradi u mirnoj atmosferi, bez provokacija, kao što vi radite, i građani saznaju sve što im treba.
Znači i dalje će sve budžetske pare ići Televiziji Kragujevac.
- Naravno. Nećemo valjda da finansiramo tamo neke privatne medije. Neka oni sami zarađuju, neka se snalaze kako znaju i umeju.
Znate li da je zakon propisao da državnih medija više nema, osim javnih servisa koji imaju poseban status, dakle svi su privatni.
- Nije tačno. Televizija Kragujevac je naša sto posto.
I njoj idu pare sto posto.
- Reći ću vam nešto iskreno. Ja sam veoma slab prema ženskom polu, mislim u smislu rodne ravnopravnosti. I kad me pozove direktorka Televizije Kragujevac i molećivim glasom pita – gradonačelniče, može li još malo, ja ne mogu da kažem – ne može.
Svojevremeno ste novinare koji bi, kako rekoste, želeli da vas provociraju, nazvali žeton novinarima. To liči na one stare džuboksove , u koji ubacite žeton ili metalni novčić, i on vam svira pesmu koju poželite.
- Ne znam ja šta su ti boksovi , ali znam da vas kljukaju ovi zapadni imperijalisti samo da biste oborili predsednika Vučića, a to znači da uništite Srbiju. Je l’ tako?
Tako je, šalju nam najsavremenije naoružanje, ali ne zapadnjaci, već braća Rusi, a sad će i Izraelci.
Kapitalna portirnica
U budžetu grada za ovu godinu piše da ćete uložiti pet miliona dinara za izgradnju portirnice u Vojnoj bolnici, koja nije gradska ustanova. Tim parama može da se napravi pristojna kuća.
- Naša vojska se modernizuje, pa i portirnica mora da bude moderna. Drugo, vojska je narodna, pa je i naša – gradska. Iskreno, zamolili su me vrhovni komandant Vučić i ministar Vulin da mi to odradimo, jer je vojni budžet preopterećen, a oni će nam se odužiti na svoj način.
Da li će novu portirnicu otvoriti, kako rekoste, vrhovni komandant Vučić?
- Ne znam, u to vreme više neću biti gradonačelnik.
Druga kapitalna investicija je lift u Hali „Jezero”. Ko će njime da se vozi kad Hala ima samo prizemlje i dva sprata.
- To morate da pitate arhitekte, ja ne raspolažem tako velikim objektom, pa nisam upućen toliko u mere i dimenzije.
Da, a šta je sa vašom idejom da u gradu pravite Diznilend?
- Odustao sam od toga.
Zašto? Mnogo košta?
- Ma, nisu pare problem, nego su neki koji ne poznaju svetske trendove u oblasti zabave počeli da guinđaju, navodno ima prečih stvari koje treba raditi u gradu, mada je ni sada ne vidim šta je preče i urgentnije od Diznilenda.
Možda su ti neupućeni mislili na autobusku stanicu?
- Pa, mi smo autobusku stanicu obezbedili. Jesmo li kupili zgradu bivšeg „Zastavinog” servisa, dali smo za nju preko trista miliona?
Ali, tamo još nije stanica?
- Moram da priznam, naši stručnjaci su napravili jedan mali previd. Servis je zatvorenog tipa i kad bi tu pristajali i odatle polazili autobusi, bilo bi zdravstvenih problema za putnike, ali na to su nam tek kasnije ukazali.
Hoćete da kažete – ljudi bi se pogrovali od izduvnih gasova, od ugljen dioksida, monoksida i čega li još.
- Rekao sam vam, bilo bi zdravstvenih rizika po putnike.
Pa, šta ćete sada?
- Verovatno će zgrada morati da se poruši, pa da se krene sve ispočetka, na ledini.
Ledinu ste već imali, tu u blizini, koja je gradsko zemljište i ne biste morali da kupujete servis.
- Ovde su u pitanju viši interesi i, molim vas, nemojte više da me navodite na ideje Veroljuba Stevanovića, znate da sam alergičan na njega.
Mislio sam samo da bi to bilo jeftinije za grad.
- Šta vi novinari imate da mislite, za to sam zadužen ja, nego hoćete li konačno da završimo ovaj razgovor. Zbog vas sam još pre pola sata isključio kompjuter i novu video igru i sada mi je totalno pao radni elan.
Evo, završavamo, recite mi samo šta ćete prvo da poručite novom gradonačelniku, ako pobedi na izborima.
- Reći ću mu – kume, Nidžo, neka ti izgori kesa koju nasleđuješ, jer i inače je prazna.
Baš duhovito i realno od vas.
- Mogu li, na kraju, ja vas nešto da pitam. Kako ste me dobili telefonom , kad je moj telefon dostupan samo za određene pozive.
Reći ću vam, za novinare nema tajni, jer sve rade javno.Pozvao sam momke koji rade kod vašeg druga Bate Santosa ili Gašića, ne znam kako ga vi oslovljavate, i rekao im: pošto već slušate naše razgovore, povežite me iz te vaše centrale direktno sa gradonačelnikom, pa ćete tako moći da čujete i mene i njega. Oni su odgovorili – super ideja i, eto, mi smo na vezi.
- Nije valjda da je tako?!
Jeste.
-U, Bog te... Naređujem vam da ceo ovaj razgovor odmah izbrišete, inače ću preduzeti sve...
Tu-tu, tu-tu... Prekide se veza, a i ne pozdravismo se.