Vojna nije za „na doboš“
Ni u zemljama Zapada nisu sve fabrike u privatnom vlasništvu i zato smatramo da bi prodaja fabrika odbrambene industrije u Srbiji značila prodaju nacionalnih resursa i slabljenje sistema odbrambene moći zemlje
Ponovno izvlačenje privatizacije preduzeća odbrambene industrije Srbije na svetlo dana bilo je povod za reagovanje sindikata pet najvećih srpskih vojnih fabrika („Kragujevačke“, broj 422) u kojem jasno i glasno poručuju da je za njih ovakva namera države neprihvatljiva.
Potres koji bi izazvao takav potez države daleko bi prevazišao ovih dana na sva zvona predočavane negativne posledice eventualnog povlačenja „Fijat Krajsler automobila Srbija“ sa ovih prostora, jer – kako smatraju sindikati – ne samo što bi to bio uvod u zatvaranje vojnih fabrika i gašenje radnih mesta, nego i što bi se tako ugrozila odbrambena sposobnost zemlje i bezbednost njenih građana.
Pošto je saopštenje pet sindikata fabrika odbrambene industrije Srbije potpuno ostalo u senci muka sa „FCA Srbijom“, u razgovoru sa Draganom Ilićem, predsednikom Samostalnog sindikata „Zastave oružja“, potražili smo argumentaciju za ovakav stav sindikata vojnih fabrika.
Šta je suština? Zbog čega su sindikati pet najvećih fabrika odbrambene industrije Srbije na taj način reagovali?
Već duže vreme u javnosti je prisutan Nacrt zakona o proizvodnji naoružanja i vojne opreme, kojim je, između ostalog, predviđeno i da se izvrši prodaja dela kapitala fabrika namenske industrije. Mi smo kao sindikati jedno vreme učestvovali u izradi tog nacrta zakona, stavili smo veliki broj primedbi na suštinska rešenja zakona, ali je nacrt, jednostavno, išao u formi kako ga je predložila Vlada, odnosno kako ga je predložilo Ministarstvo odbrane.
Mi smo kao sindikati više puta upozoravali na sve štetne posledice koje mogu da zadese fabrike u slučaju primene takvog zakona na preduzeća koja su u sistemu odbrambene industrije Srbije, s obzirom da se zakon odnosi na sve pravne subjekte koji se bave bilo kojom vrstom proizvodnje vezane bilo za naoružanje, bilo za vojnu opremu.
Ta javna rasprava je gotovo završena i zakon bi uskoro trebalo da uđe u skupštinsku proceduru, a naše sugestije nisu uslišene. Nacrt, doduše, već duže vreme zbog ovih političkih turbulencija stoji negde po strani, ali sama najava predsednika države da će uskoro ova preduzeća ići u prodaju znak je da će se verovatno ići ubrzanijim postupkom u tom pravcu i da će sigurno naša preduzeća biti meta prodaje dela kapitala.
Nacrtom zakona se predviđa da se kapital prodaje do 49 procenata stranom investitoru, što je siguran znak da će strani investitori preuzeti i upravljanje praktično celim fabrikama i da će na neki način doći i do većinskog dela koji će im obezbediti celokupno pravo na posedovanje fabrika namenske industrije.
Mi smo kao sindikati pet najvećih fabrika smatrali da o tome treba obavestiti javnost s obzirom da su fabrike namenske industrije deo i odbrambenog sistema zemlje, da služe u svrhu zaštite i očuvanja stanovništva i odbrambene moći zemlje i da nam je potrebna podrška javnosti da upozorimo na sve pogubne posledice prodaje ovih fabrika u nekom narednom periodu, kaže Dragan Ilić.
Postoji prodaja fabrike i postoji prodaja fabrike strancima. Vi ste izričito protiv prodaje strancima, ili protiv prodaje uopšte?
Mi smo protiv bilo kakve prodaje uopšte, s obzirom da su to jedina preduzeća koja nisu privatizovana.
Odlukom Vlade 2005. godine, kada je premijer bio Vojislav Koštunica, te fabrike izuzete su od privatizacije i stavljene su pod „kapu“ Vlade, kao fabrike od izuzetnog značaja za odbranu zemlje. To su fabrike „Zastava oružje“, „Prvi partizan“ Lučani, „Sloboda“ Čačak, „Krušik“ Valjevo, „Milan Blagojević“ Lučani i „Prva iskra“ Barič i one su sa većinskim državnim kapitalom. Druge fabrike, kao „Prva petoletka“ Trstenik, „Utva“ Pančevo i slične su fabrike koje još uvek imaju u svojoj
strukturi većinski društveni kapital za koji ja ne znam kako će se rešavati jer takvo vlasništvo ni zakon više ne prepoznaje.
Mi smo protiv bilo kakve prodaje ovih fabrika jer one od 2012. godine imaju uzlaznu krivu razvoja, beleže sve bolje poslovanje zbog ogromne potražnje za proizvodima fabrika namenske industrije.
U sklopu odbrambene industrije Srbije „Zastava oružje“ je najsloženija fabrika u tom sistemu i ona ima najsloženije proizvode za koje je u nekom prethodnom periodu imala sopstveni razvoj kao funkciju, kao deo preduzeća koji se samo njime bavio, a i kupovane su licence - još od 1923. godine kad je prvi put kupljena licenca za proizvodnju karabina od fabrike iz belgijskog Liježa, pa
nadalje, kupovane su licence – ali je fabrika bazirala budućnost i razvoj i na znanjima svojih kadrova, koji su se u tom periodu značajno doprinosili da izađe čitava paleta novih oružja i novih proizvoda za različite tipove naoružanja.
Ali, sva ova preduzeća imaju oscilacije u proizvodnji i poslovanju. To traje sve vreme od raspada zemlje zbog toga što naša vojska ne nabavlja neke značajnije količine od naših fabrika, nema većih domaćih nabavki, pa su preduzeća orijentisana uglavnom na strana tržišta. Ona danas imaju izvoz vredan oko 200 miliona dolara i daju značajan doprinos smanjenju platnog deficita zemlje sa inostranstvom i imaju veliko učešće u domaćem bruto proizvodu po osnovu izvoza.
Druga naša prednost je velika dobit koju ostvarujemo, jer je malo uvoznih komponenti, uglavnom se koriste resursi druge privrede Srbije koja se „naslanja“ na naše fabrike. Samim tim upošljavaju se naši komponentaši i ostvaruje se značajna razlika u ceni, jer nije isto kad se uvoze komponente koje se ugrađuju u proizvode za izvoz i kada se to isto proizvodi i radi u našoj zemlji.
Međutim, smatramo da prodaja ovih preduzeća znači i njihovo gašenje. Na to ukazuju i mnoga iskustva koja već postoje u Srbiji. Uostalom, dosadašnja privatizacija pogasila skoro sva preduzeća metalskog kompleksa - ona više i ne postoje, tako je u Kragujevcu, tako je i širom Srbije – ugašene su hiljade i hiljade radnih mesta, ugašene su čitave tehnologije, i zato smatramo da je prodaja put gašenja i naših preduzeća namenske industrije.
Postoje ideje o izdvajanju pojedinih delova preduzeća gde se rade specifični programi, kao što je lovačko i sportsko oružje u „Zastavi“ i da se ti delovi privatizuju...
Bilo je nekih razmišljanja u tom pravcu još pre petnaestak godina, ali nije došlo ni do kakve podele fabrike na takav način, između ostalog i zbog otpora sindikata. Mi smo 2004. godine rekli stop takvom restrukturiranju, jer je još tada trebalo da se fabrika svede na 1.000 zaposlenih u fabrici, što smo sindikalnom borbom uspeli da sprečimo. Uostalom, mislim da je upravo zahvaljujući sidikatu odbrambena industrija i ostala na ovakvom nivou kakav je danas, zahvaljujući tome uspela je da
se izdigne iz stanja u kojem je bila i da se razvije.
Moram da podsetim da su naše fabrike bile potpuno razorene 1999. godine, na njih je bačeno preko 200 projektila i one su opstale samo zahvaljujući svojoj vitalnosti i, naravno, podršci tadašnje Vlade. Data je pomoć, ali ni približno dovoljna da se samo iz toga fabrike uzdignu, već je jednostavno sticajem okolnosti da proizvodimo profitabilnu robu, došlo do toga da se napravi profit.
Danas su najvećim delom te fabrike na zavidnom nivou, da izuzmem fabriku „Zastava oružje“ koja je još uvek na jednom niskom tehnološkom nivou, koja se još uvek muči sa investicijama, sa zastarelim tehnologijama, i možda je tu situacija najteža. Ali, druge fabrike su dostigle nivo kada praktično treba da budu u zenitu obezbeđivanja dobiti.
Naša je ocena da bi sva dobit koja se stekne išla u privatne džepove, na privatne račune vlasnika kompanija i da bi to ugrožavalo preduzeća u slučaju nedostatka posla, da bi sigurno poslodavci posegli za otpuštanjem radnika.
Mi znamo iz iskustva da ovakve fabrike imaju oscilacije u poslovanju, da imaju i krive uzlaza i krive pada kada uopšte nema uposlenosti zbog različitih okolnosti, jer proizvodimo „političku robu“ čija je prodaja skopčana sa davanjem dozvola, pre svega od strane Sjedinjenih Američkih Država, koje praktično vrše kontrolu prodaje i bez čije saglasnosti nismo u stanju nigde da prodamo svoj proizvod. Takođe, bilo kakva politička turbulencija po fabrike može da bude kobna i da praktično
izgube tržišta, što bi značilo i gašenje njih i gašenje radnih mesta, pošto privatnici sigurno neće imati interes da drže radnike kao rezervu za neka vremena kada se budu stekli uslovi da se proizvodnja oživi i poveća.
Prethodni socijalni program je pokazao da su radnici koji su napustili „Zastavu oružje“ vrlo lako našli posao, a vrlo teško se dolazi do majstora koji mogu da ih zamene.
Oružarsko znanje je stvarano decenijama i vrlo je teško u fabrici kao što je „Zastava oružje“ da se dođe do kvalitetnog majstora. U nekim drugim fabrikama su tehnologije mnogo jednostavije i tamo su često koristili opciju angažovanja većeg broja ljudi posle kratkih kurseva ili obuka i zatim su ih uključivali u proces proizvodnje. Kod nas je situacija drugačija. Da bi se postao majstor treba da protekne duži vremenski period, uz rad neophodno je i prisustvo starijih kolega, to se znanje
prenosi sa generacije na generaciju, pa postoji rizik da se u nekom narednom periodu privatizacijom ugasi to oružarsko znanje, jer ukoliko ne bude bilo prave primopredaje i pravog zanavljanja kadrova - fabrici se ne piše dobro.
Na nesreću, mi smo svedoci da sadašnja garnitura rukovodstva prijem kadrova obavlja po samo njima znanim principima, ne gledajući ni da to budu mlađi, ni obrazovani kadrovi, već se orijentišu prema nekim njihovim kriterijumima, što fabriku generalno dovodi u opasnost. Ali, sa tim se saglašavaju i upravljačke strukture, i vlasničke strukture, i to je jedan problem koji će verovatno dugoročno biti izražen, u krajnjem kroz kvalitet proizvoda i kroz sam opstanak fabrike.
Kakvo je stanje u zemljama u okruženju?
Ako pričamo o zemljama bivše Jugoslavije, sve su zadržale takve fabrike pod državnom kontrolom. Crna Gora, uz učešće stručnjaka koji su svojevremeno radili u našoj fabrici, razvija svoje pešadijsko naoružanje, Hrvatska je tu oblast uredila tako da su i u zakonska rešenjana ugradili te „hladne uslove“ - što smo i mi insistirali – odnosno, da u slučaju kada fabrike nemaju uposlenost ostanu rezervisani kapaciteti, i ljudski i tehnički, da bi ih aktivirali kada se stvore tržišni uslovi da
proizvodnja oživi i nastavi.
Ni u zemljama Zapada nisu sve vojne fabrike u privatnom vlasništvu. Zato i smatramo da bi prodaja fabrika odbrambene industrije Srbije značila prodaju nacionalnih resursa i slabljenje sistema zaštite stanovništva i zaštite odbrambene moći zemlje. Zbog toga smo apsolutno protiv privatizacije odbrambene industrije.
Mislimo da, nasuprot tome, treba uzdizati ono što imamo i što su generacije pre nas stvarale. Ne treba zaboraviti da su od 1853. – kada je započet razvoj vojne industrije u Srbiji – sve dinastije i sve vlasti od tada pa sve do danas tu proizvodnju smatrale kao najbitniju, čuvale su je, razvijale, kupovale licence... Prodaja tih fabrika značila bi ne samo prodaju pogona, tehnike, opreme, nego i prodaju svih znanja koja su do sada stvarana da bi se dobio proizvod koji se danas proizvodi, bilo
da je to puška, bilo da je to mitraljez - artikli koji su jako složeni za proizvodnju i koji zahtevaju dosta iskustva - i da bi otuđivanje fabrike kao što je „Zastava oružje“ i fabrika sličnih njoj bio neprocenjiv i nenadoknadiv gubitak za ovu državu i za ovaj narod.