Staze najvećeg romantičara
Bilo mu je tek 36 godina, ali bolest ga je ophrvala. Leži u postelji, iznemogao i iscrpljen. Teško govori, i glas ga izdaje, promukao je, ali govori smisleno i razgovetno. Ređa sliku po sliku iz svog burnog i teškog života, koji je, valjda sudbinski, sav bio posvećen skikarstvu, poeziji, boemstvu...
To je, ustvari, poduži monolog, mada se obraća supruzi Kristini – Tini, koja ga sluša, čas u suzama, čas nasmejana, pa zabrinuta. Pred njom otvara srce i iskreno i osećajno rečima pravi svoj životni portret, priznaje sve grehe prema porodici – kao da traži oprost. Ujedno, zna da je to i oproštaj zauvek od žene, dece, buntova i umetnosti, birtija i birtaša.
Tako, prepričano, izgleda scena koja otvara film „Staze” Đure Jakšića” koga tumači glumac Bratislav Slavković Keša, uz neverovatnu i fizičku sličnost sa umetnikom, iako s velikom razlikom u životnom dobu. Kompletni autor ovog dokumentarno igranog filma, u trajanju od 84 minuta, je Žika Trakić. NJegova je ideja, scenario, organizacija, režija, on je narator koji nas vodi kroz celu biografsku priču Jakšića.
Ideja koja je dugo sazrevala
Prvo je pitanje – otkuda gospodinu Trakiću, Kragujevčanima poznatog kao prvog vlasnika jedne privatne turističke agencije, „Holidej”, koja već trideset godina uspešno radi, ideja i kuraž da se upusti u jednu filmski posao? I zašto baš Đura Jakšić?
- Dugo sam to nosio u sebi, decenijama se ta priča „krčkala”, još od kada sam kao desetogodiošnjak na poklon dobio knjigu „Đura Jakšić u zapisima i anegdotama”. U njoj su bila sabrana sećanja i kazivanja njegovih savremenika, koji su kroz autentične kratke priče govorili o detaljima iz njegovog života. Dakle, kao dete dobio sam dosta saznanja o Đuri Jakšiću, a neke zapise i anegdote koristio sam i za scenario filma, objašnjava Trakić.
Drugi motiv nastao je kao jedna negativna reakcija.
- Bilo je krajnje neprimereno kada se Kragujevac obrukao i ogrešio o Jakšića kada je svojevremeno iz porte crkve na Liparu uklonjena njegova spomen bista, čiji je sastavni deo bila grančica sa slavujima. Nejasno je zašto je to urađeno kad je dobro poznato da je baš tu nastala njegova antologijska pesma „Na Liparu”, i sada sa rezignacijom pita Trakić.
Dakle, skoro šest decenija u njemu je nastajala filmska priča o Đuri Jakšiću. U međuvremenu Trakić se dokazao kao dobar TV dokumentarista, jer je kao vodič mnogih turističkih tura skoro po celom svetu počeo da pravi reportaže o zemljama, gradovima, raznim predelima. Uradio je četrdesetak takvih dokumentaraca koje su rado prihvatile mnoge televizije u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj...
U filmu „Staze Đure Jakšića” spakovana je isključivo faktografija, što kroz naraciju koju su „pokrivale” slike mesta u kojima je slikar i pesnik živeo i službovao, što kroz igrane sekvence u kojima su rekonstruisane razne životne situacije umetnika.
- Uz Kešu kao glavnog glumca, u filmu se pojavljuje još 40 likova, neki sa epizodnim ulogama, a neki kao statisti. Inače, snimali smo u više mesta, od Srpske Crnje, rodnog mesta Jakšića, u čijoj kući je sada muzej, preko Kragujevca, Kovina, Valjeva, Sabante, Vraćevšnice, Jarmenovaca, Beograda, odnosno Skadarlije, gde je njegov spomenik, do Temišvara, Pešte i Beča, gde je bio u školama slikarstva, kaže autor Trakić.
U filmu se mogu čuti i delovi iz najpoznatijih jakšićevih pesama, a kao muzička podloga idu kompozicije na njegove pesme, kao što su „Kroz ponoć nemu i gusto granje vidi se zvezda tiho treptanje”, „Studena me kiša šiba već vasceli dan”, „Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži”... Instrumentalne deonice snimio je kragujevački ansambl „Srma” (Milaško, Siki, Zoki, Mika Šedouz).
Kako je nastala „Otadžbina”
O duhu i karakteru Đure Jakšića svedoči i jedna scena iz filma koja je snimljena po istinitom događaju. Naime, poznati lekar dr Vladan Đorđević (osnivač Srpskog lekarskog društva i Crvenog krsta, kasnije i istaknuti državnik) bio je urednik časopisa „Otadžbina”, a uvodnu pesmu, po dogovoru, trebalo je da napiše baš Jakšić. I, sad, scena ide ovako:
Dok Đura u kafani s društvom ispija vino, upada dr Đorđević, ljut i besan. Obraća se Jakšiću i saopštava mu da časopis upravo treba da uđe u štampuz, a njegove pesme nema. Đura ga pita kada mu pesma treba, on odgovara – odmah. Ide još malo priče, a onda se Jakšić obraća doktoru: „Sedi ti za onaj sto tamo, naruči piće i meze”.Istovremeno, od kelnera traži papir i olovku, ’ladan k’o šricer, odlazi za zaseban sto i – piše. Pesma je bila gotova za dvadeset minuta. Ponovimo, to je čuvena
njegova pesma „Otadžbina”.
Premijera filma održana je pre deset dana u prepunoj svečanoj sali Prve gimnazije i publika je dugim aplauzom pozdravila prvu projekciju. Pitamo autora Žiku Trakića gde će film dalje ići.
- To ćemo tek dogovarati. Do sada je bilo važno da završimo sve što je trebalo, a o distribuciji ću videti po Novoj godini. Film ću ponuditi televizijama, posebno regionalnim, kao dokumrentarni i autentičan može se prikazivati u osnovnim i srednjim školama, drugim ustanovama koje budu zainteresovane, a svakako će biti najprisutniji među Đurinim Banaćanima, kaže Trakić.
Ovim rečima treba dodati i to da bi bilo vredno i celishodno ispraviti greške koje smo kao društvo pravili gurajući Jakšićevo stvaralaštvo u stranu ili ga, obezvređujući, u prvi plan stavljali njegov boemski život, a on jeste prvak srpskog romantizma i u slikarstvu i u književnosti.
Žika Trakić dao je materijal za jednu časnu „ispravku” i bilo bi dobro da njegov film dođe do što više ljudi.
I napomena za kraj: sve u izradi filma finansirao je sam autor.
ONO ČEGA NEMA NA FILMU
Doktorka kao glumica
Dvojica glavnih aktera filma o Đuri Jakšiću – Žika Trakić i Bratislav Slavković Keša su i školski drugovi, bili su ista generacija (davno, davno) u Kragujevačkoj gimnaziji.
Druga zanimljivost je u izboru lika supruge Đure Jakšića. To je doktorka Jelena Svetozarević – lekar u Gerontološkom centru u Kragujevcu, koja je pre neku godinu doslovce sačuvala Kešu među živima. Primljen je u teškom zdravstvenom stanju, ali se ona maksimalno založila, prvo u spašavanju života, a potom i tokom oporavka. Sada su dobri prijatelji.
A Keša kao Đura?
Kaže da mu nije bilo teško odigrati njegov lik.
- I ja sam, na svoj način, imao život umetnika, bio sam i buntovnik, naročito u mlađim danima - kao glumac, ali i kao pisac satiričnih tekstova u studentskom listu FAKK. Naravno, dok je trajalo, ni u boemstvu nisam bio od raskida.